O čekanju

Kod lekara

 Piše: Slobodan Stojićević

Odlazio sam i ja lekaru, preko reda. Pognute glave, kobajagi zamišljen, užurban - otvaram vrata dok me peku pogledi iz prepune čekaonice. Glumim nekoga ko nije došao zbog pregleda, već nekim drugim poslom. Neprijatno je pri ulasku i izlasku. Sve ostalo je milina: ljubazne sestre, blagougodni lekari. Sve se očas okonča.
A onda sam pošao po lekarima bez veze. Hoću reći - bez preporuke. Da na sopstvenoj koži osetim kako se provodi moj bolan narod, kada traži leka.
Došao sam na pregled specijalisti koji tog dana radi pre podne. Pristigao sam u deset i trideset, ali se ispostavilo da sam zakasnio. Prijavljenih je već bilo toliko - rekla je sestra - da je uzaludno ostavljati knjižicu i čekati. Specijalista radi do dvanaest i trideset.
Dođoh sutra u osam. Čekaonica puna. Nađem mesto u ćošku i utonem u polumračnu tišinu.
Na sredini prostorije je širok, nizak sto na kojem su prilepljena imena lekara pa onaj ko se prijavljuje stavlja zdravstvenu knjižicu uz ime onog kod kojeg je do ao. Dok sam lagano razgledao sto, čitao imena i natenane vadio knjižicu - mladić koji je upravo pristigao gotovo ispred nosa mi ubaci svoju knjižicu, tako da će biti ispred mene, iako je došao kasnije.
Ah, moj divni narod, pomislih, nespreman za isterivanje pravde. Neka mu bude.
Mladić je bio jedini mladić među nama. Dok je sedeo, koleno mu je cupkalo kao kod ljudi koji su nervozni. Ostali su odavali utisak beskrajnog strpljena. Čak i starac s čijeg boka je visila providna najlon kesa za mokraću. Pored drugog boka, na stolicu mu je bio naslonjen štap.
Stalno su, međutim, ulazili ljudi koji nisu prozivani, već su ih dovodile osobe u belim mantilima, ili su dolazili sami, ali odmah ulazili. Očigledno da su bili “s vezom”.
Dogodilo se da niko nije prozvan već sat i po, pa je onaj mladić , inače riđe puti, pocrveneo kao paprika. Skočio je, otvorio vrata iza kojih su sestre i izdrao se. Kakav je to način, svi ulaze preko reda, evo štopovao sam vreme, sram vas bilo i sve u tom smislu. Nije se čuo glas sestara. Pošto se ispraskao, mladić se vratio na stolicu ubrzano dišući.
Ko i nema pritisak, rekla je jedna žena, dobiće ga ovde. Ja razumem da po neko uđe - dodala je druga - ali bi i po nekog od nas trebalo prozvati. Na primer dvoje-troje koji čekaju, pa jedan preko veze, i tako. Ali ovo je preterano...
- Sada je devet i trideset, pauza je do deset - rekla je sestra.
Sa stanovišta nas koji čekamo, uljezi su mrski, ali im retko kad ko nešto kaže. Ne zna se ipak pouzdano ko su i zbog čega ulaze. Pa ako neko kome je puklo trpilo i podvikne, obično naiđe na hladan odgovor uljeza: Nisam pacijent, došla sam u posetu prijateljici. Ili: Ja ovde radim, na odmoru sam, pa svrtila da posetim koliginice... I slično. Obično slažu, ali to se ne može dokaziti. S naumom da cilj opravdava sredstvo, nadiru kao mravi.
Oni koji čekaju znaju kada je ko došao, ali je nevolja u tome što se na istom mestu čeka za nekoliko specijalista, pa red ne može da se kontroliše.
Ja sam u osam bio treć i - vajka se starina, a sada će, evo, podne...
Jedna žena, koja je bila na pregledu i otiš la, vratili se posle skoro dva sata. Išla je, kaže, da kupi injekciju. Obijala je pragove apoteka dok nije našla to š to joj treba. A sada ponovo u red. Ma uđite, kažu joj, nema smisla da ponovo čekate...
Ljudi koji ulaze preko veze obično su od uticaja, ali ne i toliko imućni da bi plaćali privatne lekare. Ili im je neko od bolničkog osoblja drug, drugarica iz škole, ili komšije, prijatelji njihovih prijatelja i tako dalje.
Ovi koji bi mogli da utiču da se napravi bolja organizacija po lekarskim ustanovama, poput novinara, najčešć e ne čekaju pa i ne doživljavaju stvarnost na pravi način. Njima je dobro. Nemaju interes da išta kritikuju, naročito ne sami sebe. Neće ni da se zamerju onima koji im omogućavaju lagodnost.
Kada sam došao na red i ušao, prepoznao sam dve sestre, ali one mene nisu jer je prošlo mesec dana od kada sam poslednji put bio, tada preko veze. Znam ih kao mlade, lepe i nasmejane, ljubazne, a od svega toga u međuvremenu im je ostala samo mladost i lepota. Bile su namrštene, nervozne, pokatkad i naprasite. Jedna je rekla da je boli glava i da više ne može da izdrži navalu bolesnika.
- Zašto ste rekli da čekam ispred ove sobe, kad je to kardiolog, a ja sam doš la kod reumatologa? - upitala je smerno jedna žena.
Sestra ju je sasekla pogledom, ali se uzdržala. Napeto tiho je rekla da zna šta radi i da u nju ne treba sumnjati.
- Ja sam samo u nedoumici... pomislila sam da ste se možda prebacili...
- Sedite tamo gde sam rekla!
Žena pokunjeno sede. A trebalo je samo da joj kaže da je isti lekar specijalista i za jedno i za drugo, na vratima piš e kardiolog.
Po obavljenom pregledu treba dobiti recepte. Njih ne daju sestre koje pomažu specijalistima, već lekari opš te prakse.
Idite, rekoše mi, sprat iznad.
Odem tamo, ponovo čekaonica.
Meni treba, rekoh, samo da mi se ispišu recepti. Pa i mi to čekamo, rekoše uglas.
Koji je postupak?
Predaš knjižicu, pa čekaš.
Predam knjižicu, ali me kopka besmislenost čina. Kako će da mi ispišu recepte ako im nisam dao nalaz specijaliste iz kojeg treba da vide koje lekove treba da navedu?
Smognem snagu, pokucam, uđem. Takva i takva stvar, kažem medicinskoj sestri. Preko puta nje sedi neka crnka “u civilu”, reklo bi se sestrina prijateljica koja je u prolazu navratila. Kikoće se crnka, vesela i ova u belom mantilu. Meni pao kamen sa srca, samo što nisam počeo da skackam na jednoj nozi. Milo mi kad se smeju, makar i mom budalastom pitanju. Siroma čoveku i kad muva upadne u čorbu, zauvar je, a kamo osmeh blagorodni.
Šta možete, kaže sestra šaljivo - birokratija. Pa jeste, kažem ja takođe veselo. Vratim se, pa opet čekam. Nije prošao ni sat, prozvaše me. Od one vesele sestre dobijem karton koji - prema njenom uputstvu - ponesem u susednu sobu gde me čeka lekarka opšte prakse, takođe lepo raspoložena.
Siroma čoveku malo treba. I kad muva... ali to sam već rekao. Došlo mi da joj ugodim u svakom pogledu, samo da se ne smrkne. Ako treba, naprasno ću da ozdravim.
I ozdravih.
Jer nije ona meni samo ispisala nazive lekova na recept, već me je po nešto pitala, pa posavetovala, pokazala strpljenje kao da smo prijatelji, a bez veze. Hoću reći - bez posredovanja, a i ne znajući šta sam po zanimanju, što većinu lekara podstakne da namrštenost zamene naglom pažnjom.
Kažu da lepa reč leči više od leka. E pa zato je u Srbiji toliko bolesnih. Pola smo, ipak, postigli. Imamo vrhunske bolesnike, samo nam treba odgovarajuće zdravstvo.