|
Rešim onomad da se malo provedem, da me ne košta. Izađem, pa nogu pred
nogu. Šetkam, posmatram. Lepo mi. Malo me gricka pomisao - što da baš meni
bude lepo a toliki se narod zlopati, ali nastavljam.
Ugledam na jednoj zgradi, na tabli ispisano da je to policijska stanica.
Pored table velika, dupla staklena vrata. Na desnom krilu piše: Ulaz.
Pogledam bolje - nigde ne piše Izlaz. Valjda je na onom krilu gde
ne piše ništa, pomislim. Ne može biti da nema izlaza, zaključim uz izvesnu
dozu kolebanja.
Pa pravo na vrata. Na ulaz. (Proradio u meni pustolovni duh.) Hoću da
vidim šta se dešava unutra. Može mi se.
Uhvatim za rukunicu, gurnem, ali ni makac. Utom neko izađe na onaj deo
vrata gde ništa ne piše, trojica uđoše, usput me okrznuvši sumnjičavim
pogledima. Kao da se pitaju: odakle li je ovaj?
Malo se pokunjim, ali ne odustajem. Uđem.
Odmah sam se našao u predvorju gde je od nameštaja bila samo jedna velika
pepeljara a od ljudstva samo jedan mladić koji je pušio i buljio kroz
staklo.
Minem pored njega, pa kroz sledeća staklena vrata i nađem se u prostoriji
oivičenoj šalterima ispred kojih u većim ili manjim redovima stoje ljudi.
Tišina.
Stakla šaltera su neprozirna. Imaju samo po ovalni prorez, pri dnu, kroz
koji se promeću nekakvi papiri. Kada treba odgovoriti na pitanje koje
dopire s druge strane, pitani mora da se presamiti i uvrne glavu tako da
mu obraz legne na hladnjikav pult. Ko ima naočare obavezno mu spadnu sa
uha, pa ih desnom rukom (onako povijen i uvrnut) smeteno i kao da je kriv
namešta a levom se pipa po džepovima tražeći kojekakve potvrde. Jer, uvek
nešto nedostaje.
Tu se izdaju i produžavaju vozačke dozvole, menjaju tablice za automobile,
prijavljuje i odjavljuje mesto boravka, izdaju lične karte, razne potvrde,
ali ni na jednom šalteru ne piše koja mu je namena.
Taman sam stao u jedan red - tek da ne budem sumnjiv - kad pristiže neki
čovek i stade iza mene. Vidim, vrti se, osvrće, skanjera, pa snishodljivo
upita da li se u tom redu čeka za..., već sam zaboravio šta beše. Ja
slegoh ramenima i upitah onog ispred mene. Taj ispred mene takođe sleže
ramenima i reče da on čeka za to i to, ali mu niko nije mogao reći da li
je taj šalter baš za to, ali on čeka, pa šta bude.
Tako smo se nas trojica ukosili (svako čuvajući svoje mesto) da bismo
mogli da se vidimo dok razgovaramo. (A nije to bio govor već romorenje,
šapat, mrmljanje, iako nam niko nije branio da pustimo glasu na volju. Kao
da smo u ckrvi, bolničkoj čekaonici, na sahrani.) Onaj pridošlica ispriča
da je došao iz Loznice i da dolazi drugi put jer prethodni nije uspeo da
okonča zavrzlamu. Kupio je kola od neke žene i treba da ih prenese na
svoje ime, a i da plati osiguranje. Pošto to baš nije jednostavno, platio
je nekakvoj agenciji da posao umesto njega obavi. Prošlo je skoro dva
meseca a od agencije ni abera. Pozove ih on, veli, telefonom, kad tamo,
javi se neki glas i kaže da tu nema nikakve agencije i da će da poludi od
silnih poziva i da to i nije bio broj agencije već nekih prevaranata. Sve
u svemu, agencija je nestala. Nema je. A sa njom nestale i pare. I šta će
- ovaj Lozničanin bi prinuđen da sam obavi ono što je hteo da izbegne. U
međuvremenu je žena koja mu je prodala kola umrla. Pa je morao da dovodi (i
plaća) veštake (to sa veštacima nisam baš sasvim razumeo, ali ni on nije
umeo da objasni nego samo: "Tako mora") i ponovo uplati osiguranje i kada
je sa svim papirima došao tamo gde treba ispostavilo se da sve to mora u
Beogradu i da mu je uplata osiguranja nevažeća zbog...
Nisam uspeo da shvatim svu tu zavrzlamu, dok je onaj tip ispred mene (sa
svežnjem papira, potvrda, knjižica u obe ruke) samo značajno klimao glavom,
kao neko kome je sve to poznato, povremeno ubacujući po koje uputstvo šta
je Lozničanin trebalo da uradi umesto nečega što je uradio.
Ni Lozničanin, vidim, ne shvata sasvim svoj slučaj, a još manje opaske
ovoga koji se prikazuje kao znalac.
Dođe "znalac" na red. Ubaci onu hrpu kroz ovalni prorez u staklu, a ja
Lozničanina propustih ispred sebe s objašnjenjem da čekam nekog ko treba
da mi donese neku potvrdu. Ovaj zahvalan, sija od sreće, a i meni lepo,
iako, rekoh, uz izvesno grickanje pomisli - što da meni bude lepo kad
toliki narod...
Utom se začu glas službenice i naš ti se "znalac" hitro saže i turom udari
Lozničanina tako da ovaj izgubi ravnotežu, posrnu, udari me ramenom a ja
onog iza mene, i tako redom, kao da smo domine. Svako se izvinjava svakome,
bogznakako, svi ljubazni, mnogo dobar narod, milina. Jedino se onaj od
kojeg je potekao udarac nije ni osvrnuo. U transu, valjda, nije ni osetio
šta je uradio.
Onda se uspravio. Prigrnuo je vraćene papire i pomerio se u stranu, da
napravi mesto Lozničaninu. Ali, više nije znao ni da je to Lozničanin, ni
gde je, ni ko je on sam. Tako je izgledao, beo u licu, izgubljen. Nesvesno
je pribirao hrpu dokumenata tupo ih gledajući, a Lozničanin je već obavio
to zbog čega je došao i veselo pružio ruku obojici, kao da smo prijatelji
i ratni drugovi.
Ovaj ubledeli je gledao za njim, dok je odlazio pogledom u kojem su bile
pomešane zavist i mržnja.
A i meni je bilo dosta provoda. Sad već znam: tamo gde je ulaz, tamo je i
izlaz, pa odoh.
|
