|
Popović S. (izmišljeno ime ali ne i događaj) obogatio se brzo i lako, kao
i mnogi "kojima rade klikeri". Ovo vreme je vreme klikeraša. Ko zna da
barata, mulja, žonglira, mešetari i premeće klikere, taj postaje junak
našeg doba (a ne oni tunjavi koji ni preko ulice ne umeju da pređu ako na
semaforu nije zeleno).
To što je Popoviću S. donelo bogatstvo može se nazvati trgovinom, iako oni
koji zavide svom dojučerašnjem komšiji i drugu, kolegi iz preduzeća gde je
bio zavarivač, radenik koji je jedva sastavljao kraj s krajem - za to
imaju neke druge nazive, manje nežne.
Pred zakonom, međutim, Popović S. je čist. I pred samim sobom je čist, ima
običaj da kaže. A narod neka priča: za dobrim konjem prašina se diže.
Jašta.
* * *
Pošto je podigao
dovoljan broj kuća, opremio ih kako dolikuje, vozni park popunio
neophodnim brojem i vrstama vozila, rešio je da se smiri (ne spada on u
one kojima nikad nije dosta). Zato je otvorio zlatarsku radnju. Lep posao,
čist. Ne donosi bogzna kakav prihod, ali mora čovek nečim da se zanima. A
Popović S. ne voli da peca, ni karte da igra, ni šah, da šeta, putuje po
svetu, čita... (osim specijalizovane časopise i knjige o astrologiji,
vradžbinama, mitologiji, svemu onostranom - ali "to je već naučio napamet").
 I
sve bi bilo kako se samo poželeti može da jednoga dana...
Bio je četvrtak, četvrti dan u nedelji (sedmici). Popović S. je znao da su
"svi dani dobri, ali četvrtak je najbolji", kako je pisalo u nekoj
mitologiji. Postoje četiri glavne strane sveta, četiri vetra, četiri
mesečeve faze, četiri godišnja doba, četiri temperamenta, četiri reke u
Raju, četiri slova u imenu prvog čoveka, četiri kraka krsta...
Dok je on tako prebirao po sećanju šta sve simbolizuje taj dan, pred
radnjom u centru Varoši zastade luksuzan automobil i iz njega izađoše
muškarac, žena i pudlica. Gospoda, videlo se. I pravo kod njega. Hoće
prsten. Razgledaju, biraju, probaju, na kraju se odlučiše: ovaj i ni jedan
drugi. Koliko košta? Pet stotina evra. Muškarac se maši za novčanik, kad,
začuđen, vide da ima samo četiri stotine. Poneo, veli, pogrešan novčanik.
Vidi Popović S. da su to ozbiljni ljudi, svetski, pa im velikodušno ponudi
da uzmu prsten i preostalih sto evra donesu naknadno. A, ne. Neće kupci
tako. Ne dolazi u obzir. Muškarac kaže da će on da skokne do kuće i donese
pare. Žena se, međutim, mazi, neće da ostane ni trenutka bez prisustva
svog kavaljera. Ostaviće, veli, pare i pudlicu (kao zalog da neko ne kupi
taj prsten) a poći će i ona sa njim. Ma nema potrebe, ljudi, ubeđuje ih
Popović, povedite kuče, dovoljno je što novac ostavljate...
* * *
Kupci ipak uradiše po
svome, tim pre što, objasnili su, pudlica ne podnosi vožnju automobilom,
pa je u kolima samo kada je neophodno. Dobro.
Taman oni odoše, kad se zaustaviše druga luksuzna kola i u radnju uđoše
dva gospodina. Pogledaše ovlaš izložen nakit, ali kad spaziše pudlicu,
proste se ukočiše. Gotovo drhtećim glasom jedan od njih upita čiji je pas.
Kada im je Popović S. objasnio, oni gotovo uglas, upadajući jedan drugom u
reč, počeše da pričaju kako godinama tragaju za takvim psom; da je
neprocenjive vrednosti, da bi ga platili koliko god bi bilo zatraženo i
sve u tom smislu.
Popović S. se izbečio, pa čas gleda u ovu dvojicu, čas u pudlicu,
osećajući da je sve više respektuje. Evo, reče jedan od dvojice mašući se
za džep, imam kod sebe deset hiljada evra, prodajte mi je molim vas. Ako
cenite više, doneću ostatak odmah.
Popović se češka po glavi i kolebljivo mrmlja da je to nemoguće. Nije
njegov pas, sad će vlasnici da se vrate, pa neka se dogovore sa njima.
Kako on može da proda tuđeg psa? Šta će reći ljudima? Kažite da je pobegao,
savetuju ga ova dvojica i mašu parama, počinju da broje novčanice. Ne
dolazi u obzir, brani se zlatar. Sačekajte vlasnike, pa...Ovi da čekaju ne
mogu jer hitno moraju da idu neodložnim poslom. Traže adresu vlasnika
pudlice, bar broj telefona. Popović sleže ramenima. Nikad gospodina i
gospođu ranije nije video. Kad je zlatar već toliko tvrdoglav i nerazumno
pošten, ne preostaje im ništa drugo nego da mu ostave podsetnicu, pa kad
se ovi pojave, da im telefonom javi gde mogu da nađu vlasnike pudlice a za
tu uslugu će ga pošteno častiti.
I odoše. * * *
Zlatar iz hobija, čovek
koji ne spada u one kojima nikad nije dosta, ostao je sam. Češkao se po
temenu i buljio u pudlicu. Pudlica je gledala u njega. Bio je četvrtak,
najbolji od svih dana u sedmici.
Utom su došli onaj muškarac i ona žena. Ubeđivanje je trajalo dugo. Na
kraju, na jedvite jade, pristali su da mu prodaju pudlicu za četiri
hiljade evra.
Čim su otišli, zlatar je pozvao onaj broj telefona na podsetnici. Brzo je
ustanovio da je nepostojeći, kao i odštampano ime i prezime.
Nije njemu krivo što je izgubio četiri hiljade evra (broj četiri se ponovo
javlja). I nisu to neke pare, za njega. Samo mu je važno da se za slučaj
ne dočuje. Ali, priča je pošla od uha do uha, od usta do usta i ništa je
ne može zaustaviti.
Ovo je doba klikeraša. Ko se klikerima igra, od klikera će i nastradati,
mudruju oni koji se slade pričom o zlataru, kao da je bankrotirao, ili
otišao na robiju. Tako se nekako i on oseća. |
