|
(Takovo kod Gornjeg Milanovca)
- Pope, da platim...
- Šta ste imali?
- Dvojku i dve desetke.
- Dobro. To, vam jeeeeee, sedamdeset pet dinara! Čekni malo. A ko plaća
peticu?
- Pope, kad si već tu, daj meni i Nešu po desetku, Cvetku daj šesticu, ne
znam šta će Đukić, dobro, znači još jednu desetku, ti Ćopavac, šta ćeš ti?
- Ja vruću...
- Može, to ti je trideset trojka, al ima da čekaš da provri. Da ne
dangubiš, uzmi jednu četvorku...
Nit sam u crkvi, niti na kakvom tajnom skupu gde bi se izražavalo u
šiframa. Sedim u kafani Takovski ustanak, ali ako biste domoroca
pitali ima li takve u njihovom ataru, dugo bi mozgali da bi na kraju
zaključili: Nema. Zato što svi znaju da je to kafana Kod Popa.
Nasred kafane, za stolom do furune, sede Nešo Calovac, Radojko Lisac, Aco
Cvet, njegov zet Đukić i Ljubiša Ćopavac. Nadimci su njima prezimena, a
prezime (Đukić, primerice) nadimak. Gotovo da se ne poznaju po krštenim
imenima i prezimenima, kao što su i naziv kafane prekrstili.
Čudan je ovaj narod, teško da će skoro u Evropu. Eto, baš onomad bili tu
neki Norvežani (pošto je Milanovac zbratimljen s jednim tamo severnjačkim
gradom) pa samo trepću ko svraka na jugovini.
Zaseo, naime, Pero Poštar za astal, iz poštanske torbe izvadio gomilu para,
a oko njega seljaci. Sišli sa okolnih brda da prime penzije. Neće valjda
državni činovnik da se lomata po vrletima već ima njemu da se dođe na noge.
Ne bi ni seljaci to prihvatili bez gunđanja (vazda vole da gunđaju i ništa
im nije pravo), da im ne odgovara. Eto prilike da malo izađu među narod,
da se vide, popričaju i popiju po koju. Mada niko neće reći da se boji
žene, nije zgoreg kad imaju neoborivo opravdanje što izbijaju iz kuća i
dangube.
Sve razrađeno, svima potaman, život cakeće ko švajcarski sat, ali
Norvežani trepću li trepću i krste se celom šakom.
Da bi se povratio od čuda jedan poručio kampari (seljaci mislili da je to
marka nekih kola), a Pop ko iz topa:
- Nema, zadnja dva popio Pero Poštar.
- Drugi hoće nešto slatko, kolače valjda.
- Od slatkog imamo samo slatki kupus – opet će Pop.
E, to je bilo ranije, pa se pripoveda, a ovo danas je nešto sasvim novo.
Uvedene su, kao što znamo, fiskalne kase. To vam je naprava koja osigurava
da državi kaplje porez za sve što se prodaje. Svaka roba ima svoju šifru,
pa ako nema takozvani bar kod za skeniranje, ima šifru za
upisivanje.
Šifarnik je istaknut na zidu, pored cenovnika. Što da kelner stalno u
njega zaviruje kad je gostu lakše da upamti šifru onoga što pije. To su
jedna do dve brojke. Dve pamte oni koji, na primer, piju “beton”: rakiju
sa pivom umesto vode.
Tako ide četvorka (mala rakija 0,3) sa četrnesticom (jelen pivo od
0,33) ili pak petica (rakija 0,5) sa trinesticom (jelen od 0,5).
Ako neko pak hoće koka-kolu ili gusti sok (mada se takvi slučajevi ne
pamte), slobodno može da sedne i kaže: “Pope, donesi šesnaest i devetnaest”.
Nemojte misliti da gosti pomažu kelneru zbog njega, da ne krivi vrat
stalno zagledajući u šifarnik, već najviše zbog sebe. Brže dolaze do
porudžbine.
Ljubišu Ćopavcu iz čiste besposlice palo na pamet da dokazuje kako je
područje Gornjeg Milanovca čitav jedan mali svet, ili kontinent gde su s
kraja na kraj ogromne razlike, tako da se ni Sunce u svim selima ne rađa u
isto vreme. Pa kaže:
- Eto, na primer, da vam ispripovedam šta znači uraditi nešto “na vreme” u
Lipovcu, a šta u Polomu. U Lipovcu je smonica, teškoradna zemlja, te da bi
rodilo, mora joj se ugađati, odnosno – sve joj na vreme dati. Počev od
đubrenja, preko oranja, do drljanja i drugih rabota. U Polomu, pak, zemlja
je plodna. I ekser da zabodeš, ima da procveta. Da bi kod njih sve bilo na
vreme, ne treba žmuriti niti se preterano truditi. Ali, mnogo im je lakša
zemlja od ljudi. Dva dobra ne idu barabar.
U Polomu sunce zalazi već u podne, a u Lipovcu tek počinje da se rađa.
Takva im je “konfiguracija terena”. Iz Poloma putevi ne vode nikud, dok iz
Lipovca samo još na Mesec što se ne može stići. Polomčani gosta zadržavaju,
Lipovčani ga ne puštaju. Kad su u Lipovcu na stolu vruće mekike i pogača u
Polomu tek se potkuvava testo...
- E, neće biti da je baš tako! – prekide ga Ćalovac i taman kad zausti da
tvrdnju potkrepi, u kafanu hrupiše Dragan Parović iz Brđana i Ljubiša Ilić
iz Boljkovca, postariji seljaci, pa ugledavši rečeno društvo, izljubiše se
i primakoše stolice. Poručiše po jednu trideset trojku, jerbo su pili celo
jutro, gde god su uvraćali, ali pomalo, tek da nešto srkuću.
Dragan Parović je bio zidar, radio u čačanskoj Hidrotehnici
trideset osam godina, dobio penzijicu, oko sto evra, ali i dalje rmba na
imanju. Seljak nikad nije u penziji.
- E moj sinovče, trideset osam godina sam ti ja peške šipčio od Brđana do
Čačka svaki dan, išao dva-dva i po sata. Kako u jednom, tako i u drugom
pravcu. Da budem precizan, dva sata kad je suvina, a dva i po po blatu...
Pet sati putujem, osam radim, a posle, leti pogotovu, nastavim na imanju
dok se vidi... Ma jok, nisam ti ja neki radnik, od onijeh što vole da rade,
nego nisam imao kud: petoro dece, trebalo je to podići... A autobusa nema,
voza nema, nema ništa...
Svi se uozbiljili, ozbiljna priča, takoreći ispovest. Ljubiša Ilić se
smrčio, tamne misli glavom mu primiču.
- Moj život je bio nikaki! Jednako sam se mučio, od kako sam se rodio i
dok majkam mučiću se...
- Nemoj Ljubo tako, neće biti...
- Jeste, jeste... Oću da držim krave, oću sve da imam, a ne mogu da radim.
Ne mogu da otuđim krave, od njih živimo. Imam tri krave, prodam tri teleta
godišnje, prodajem mleko... To mi je prihod. I dve-tri iljade poljoprivredne
penzije... Još radimo, ali više ne možemo... Od umora i godina ujutro ustati
ne mogu, sve boli. Ne ustajem baš rano: u četiri, nekad i u pet sati, kako
kad... Jebeš ga, trojica mlađe braće pomreše, ja osto da se mučim... Ma,
dajder ovde jednu turu, ja plaćam!
- Taaako je! – povikaše svi uglas.
Furuna bubnji, puši se i miriše kuvana rakija, glasovi i smeh sve bučniji.
Tužne, ozbiljne i teške priče odmagliše u susnežicu.
Sve razrađeno, svima potaman, život cakeće ko švajcarski sat...
|
