|
Onomad je objavljeno da
je jedan Crnogorac svojevremeno platio 20 hiljada maraka da guslar opeva
njegovo junačko delo na ratištu u Bosni. Stvar je u tome što junaštva nije
ni bilo. U protivnom, ne bi morao plaćati.
Na ovom primeru očituje se sudar dveju vrednosti, dve kulture. Kao i u
svakom sudaru, i u ovom strada ono što je slabije. Strada patrijahalna,
epska kultura koja veliča čojstvo, junaštvo, poštenje: Nemoj sine govoriti
krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga... a koja
je druga strana? To je kultura u kojoj je novac merilo svega i sve se čini
po nalozima Novca istinoga.
Ne samo što se njime procenjuje vrednost krompira, šljiva, votke, usluge u
nužniku, fabrike, karabataka, traktora, rada... već i bukvalno život
čovekov. Po rečima beogradskog advokata i kriminologa Radomira B.
Vojvodića, Amerikanci su čak izračunali da jedan ljudski život vredi 80
miliona dolara. Iz te kulture, iz tog sistema vrednosti proistekla je
izreka: Sve ima svoju cenu.
Zamislite sada da je Marko Kraljević platio Filipu Višnjiću (iako nisu
savremenici) da opeva kako je, na primer, ralom i volovima rasterao Turke,
a zapravo se, na njihovu naredbu: More Marko, ne ori drumove,
pokorno oteturao u ladovinu ophrvan rujnim vinom, jer ga je grizla savest
što im je vazal.
Istina je da se pesme koje se pevaju uz gusle ne bave opisivanjem
istinitih događaja, ali je istina i to da su pesnička snoviđenja
nepotkupljiva. Naručene i plaćene pesme ove vrste, samo liče na pesme, ali
to nisu. A i ne traju duže nego koliko je potrebno da se potroši novac za
njih dobijen. Junaci epskih pesama mogli su se zvati bilo kako jer nisu
veličani oni, već su bili građevinski materijal za podizanje kule srpskog
kodeksa, kako bi rekli latini, odnosno pravila života, po srpskom. Pomoću
njih se učilo šta valja činiti u pojedinim situacijama. Kada stići, a kada
uteći, dati veru za večeru, il glavu izgubiti... Šta se može kupiti za
žeženo zlato, a šta nije za prodaju.
Sama pomisao da se poruči pesma koja će poručioca veličati, a da se nađe
guslar koji će ponudu prihvatiti – graniči se sa nemogućim, činilo se. Ali
i to je postalo stvarno i moguće. Jer je ovo vreme u kojem su zamena za
gusle glasila. A u glasilima su u znatnoj meri dobri ili loši momci,
junaci ili kukavice, oni koji plate, odnosno ne plate.
Uskoro će i kod nas u vojsku ići samo oni koji žele da se tim poslom bave
profesionalno. Da primaju platu od koje mogu živeti i oni i njihova
porodica. Njihovo vjeruju temelji se na samo jednoj vrednosti koja
se oslikava izrekama: koliko para, toliko muzike; sve ima svoju cenu; ko
me više plati, njegov sam... Najmoćnija zemlja na svetu podmeće kvasac u
testo širom sveta da naraste takav pogled na život, jer zna da niko ne
može platiti više od nje.
Zamišljam tu vojsku. Sukobi se s nekim a taj neko im ponudi veću platu, da
pređe na njegovu stranu. Ako neće za malo veću lovu, ono za duplo veću
hoće. I šta sad?
To se uveliko i dešava, s tim što slika nije ovako uprošćena. Najmnoćniji
u svetu kupuju i pamet i lepotu i snagu i vojno umeće sveta. Jednoga dana
to im se može obiti o glavu, ali zasad uspeva.
Ovih dana objavljeno je da se preko oglasa može kupiti maturski rad. Što
da se dete muči kad ga dobija za pedesetak evra. U radionici za
štancovanje maturskih su studenti završnih godina, asistenti na pojednim
fakultetima, magistri. Oglas su objavili, javan je.
Nema moralne dileme. Čini im se da rade i zarađuju pošteno.
Kao da je izbledela granica između onoga čime se može dičiti i onoga zbog
čega se skriva pogled. I kao da je došlo vreme da treba objašnjavati zbog
čega je rečena radnja ne samo nemoralna, već i od štete pre svega onima
koji je plaćaju. Jer posle mature treba ići na fakultet. Ne može ona grupa
apsolvenata, asistenata i magastira da polaže ispite za njih.
Ali ne lezi vraže. Ne može da polaže, ali pojedine tate mogu da kupe
ispite, sve redom. Od prvog do poslednjeg. Čemu to – možete se zapitati -
jer šta vredi mladom čoveku kad dobije diplomu a ne zna posao?
E, ima i tome odgovor. Ima studenata koji ni jedan ispit na arhitekturi,
na primer, nisu polagali a dobili diplomu. Dotična im je potrebna jer na
osnovu nje otvaraju biroe u kojima će zapošljavati one koji znaju znanje.
Svako ima svoju cenu, tvrdi moj prijatelj koji je pitao svoju ženu da li
bi se podala drugom za pare. I-ju! – viknula je uvređeno kao da ju je neko
iglom ubo, znate gde. A moj prijatelj je onda počeo da navodi sume: milion
dolara, pa pet miliona, kada je ona već prestala da se beči. Potom je
povećavao količinu novca sve dok se nije duboko zamislila.
Šta sve može materijalno bogatstvo opisao je Karl Marks u nekada poznatoj
knjizi Kapital (odeljak O novcu), ali to štivo više nije u
modi, dočim je gotovo svima još u ušima prozukli glas starog rokera:
Mala jedan a velika dva, kol'ko košta kad unutra plačem?!
Mada roker nije ni guslar ni komunista, i mada je nužnik pesnička metafora,
sve se svodi na isto.
|
