Noć u vodenici

Ide Mile, gori mu cigara

Piše: Slobodan Stojićević

Probudi me lupanje o vrata. U prvi mah, pomislih da sanjam, ili da je poreklo uznemiravajućeg zvuka nešto drugo. Jer, ko bi noćas, u gluvo doba svraćao u Jolića vodenicu na Kolubari pored Lajkovca, gde osim Veljine nedovršene kuće s one strane nasipa, nijedne nema na puškomet?
Huči (ne huči, no gruva) vodena sila ispod debelog vodeničinog patosa između kojeg se, na sastavcima, provlači i pirka vetrić dospeo s druge obale, iz mraka dalekih, hladnih vrbaka. Klizne niz obraze (blago golicne nozdrve), tumara po tmini, provlači se kroz pukotine drvenih zidova i nastavlja.
Uspravio sam se u vreći za spavanje i osluškujem.
Monotona buka iznad vodopada ne godi kao žubor. Ona utiče da su ljudska lica u vodenicama vazda ozbiljna, ali to nije kao da su zabrinuta.
Ko je pod ovim krovom video (čuti se ne može) da se neko smeje? Kao i u crkvi, i ovde se čovek suočava sa sobom i poredi sa neuporedivim. Nije veći ni važniji od pšeničnog zrna koje u zemlji umire da bi se iz njega rodila množina.
U vodenici (starijoj od veka) sasvim je prirodno, naročito noću, da nam se zbije i ono što mnimo da je neprirodno. U njoj opstajava i ukazuje se nepostojeće koje smrtnika uzbuđuje i dopunjava.
Čovek koji je i samo jednom noćio u vodenici može da se pozna. A po čemu - ne znam.
Osluškujem i siguran sam. Povremeno, kao da neko ili nešto kamenom bije o drvena vrata iznutra osigurana jakom rezom od bagremovine.
- Ko je?!
Opet lupanje.
Ustajem, pipam po mraku, otvaram.
Mile, vodeničarev sin veselo me pozdravlja. Bio na vašaru, odocneo, ne spava mu se, pa - nije ga mrzelo - uvratio da me uplaši.
Stoji Mile, gori mu cigara, razvukao osmeh, a po reci riba plovi, nema ko da lovi.
- Prpa, a?
Ne znam zbog čega vodeničari samo u pesmama imaju kćerke (“mlinara starog kći...”). Zgodnije bi bilo, svakako u odnosu na ovog zamlatu - da me prepadne šćer, makar imala i dugu kosu boje žita i ten beo i mek kao brašno.
Ovde sam već treći dan. Upoznao sam ljude koji dolaze u vodenicu zbog meljave, ribolovce, pastire, tumarala i zaludnike. Svrate, posede malo (nikada dugo) pa nastave poslom ili bez cilja, ali u raboš dana ubeleže da su bili u vodenici. Sa vodeničarem Živanom Ostojićem (54) iz Strmova kod Pepeljevca prozbore koju, ali to je samo da ne bude da su samo ćutali. A Mile je zaposlen u Ribarskom domu s dve-tri sobe za izdavanje i bifencetom, s druge strane nasipa. Posao mu je i da ganja ribokradice ali ne i da uznemirava usamljenog stanara Jolića vodenice.
- Mislio si da je vampir?! - dodaje ulazeći korakom čoveka koji je upravo učinio nešto mnogo značajno za Lajkovac i okolinu, bar.
O vampirima u vodenicama naslušao sam se (i načitao), dok o miševima, pa i pacovima ni reči. Postojanje potonjih je nesumljivo. Njihov topot po daskama, cijukanje i komešanje čuje se vascelu noć. Uhranjeni su, sjajne dlake i očica, pitomi, ali preko njihovog postojanja se prelazi. Za poslednjih sto godina, nijedan vodeničar nije video vampira, ali ne može dan da omane a da se bar jednom ne pomene mrtvac koji uskrsava u ponoćno gluvo doba. To što ga niko nije video, ne znači da ga nema, mudruje Mile, a ja skrećem temu, jer on će uskoro (nadam se) da ode, a ja ostajem sam. Obećao mi da će sutra da napeče kečiga i babuški i isprži kako samo on ume.
Mrtvica, dva klina, ruda, bronza u rudi, kobila, žljeb, hlebara, lotre, ustava, ustanac, vreteno, u vretenu preslica, kolo, klinovi, paprica, dojni kamen, u njega ugrađeno toce, gornji kamen sa grotlom, oklisnjača, koš, čeketalo, zvono, kopanja, držač kopanje, ključanica, mučnjak, pop, velika poluga, klupa, mala poluga, kupac i porcije.
Ovu “pesmu” izdeklamovao mi je Radisav Čančarević (65) iz Rubrebreze. To su nazivi sastavaka jednog vodeničnog vitla. Radisav je četvrt veka bio upravnik, a sada je nadzornik Jolića vodenice na Kolubari, jedinoj preostaloj od dvadeset sedam koliko ih je bilo od Lajkovca do Obrenovca.
Radisavu je šajkača na temenu a ne spada. Živahan je kao tridesetogodišnjak, vragolast, brz na rečima, hitrog pogleda. Ume (i voli) da kazuje erotske priče iz sopstvenog života, šale, da političi, ali i da se uozbilji.
Tutnji vodenica, melje, a i Radisav barabar sa njom. Dan je uveliko osvanuo, mutan, kao pred kišu. Na ovom mestu široka Kolubara valja se i nosi granje, panjeve s korenjem koji liče na velike crne polipe. Živan ih hvata dugačkim čakljama, privlači obali, da se ne zapetljaju i ukoče vitla. Voda ima boju bele kafe.
Zemlju na kojoj je podignuta ova vodenica, priča Radisav u polumraku zgradice, kupili su njegovi preci od Jolića i otuda naziv. Počelo se sa dva vlasnika. Trideset šeste godine ih je bilo jedanaest, pa se broj suvlasnika (ili poredovnika) popeo na četdeset jedan, da bi danas spao na dvadeset i osam. Vodenica ima sedam kamenova, svaki kamen ima po jednog nastojnika. I pored tolikih učesnika, oduvek se ovde znalo šta je čije i ko na šta ima pravo. To je vrsta samouprave nastala u tursko vreme, ali se pokazala dobro za sva vremena. Objašnjavaju mi Radisav i Živan kako je sve to organizovano. Kažu, pritom, da je jednostavno. Računa se po nekim litrima, pa ko ima pola litre, melje tri dana i tri noći, ali meni to nikako nije bilo jasno. (Znam šta je litar, na primer vina...) I, uostalom, kako samoupravljanje može biti jednostavno?
Ulazi Radovan Milošević, za njim koze. Radovan ih tera, ali one neće bez njega.
- Kad bih ja sada hteo da kupim jedan ovaj kamen, kompletno, dakle, vitlo, koliko bi to koštalo?
- Najmanje pet iljada evra, ali i sa tim parama ne prodaje se svakome, ne bilo primenjeno, d’izvineš - izreče Radisav kao iz topa.
Čudim se, Živan potvrdno klima glavom. Živan je vodeničar tek ili već četiri meseca a nekada je bio milicioner. Do sada je bilo 35 vodeničara jer su se zadržavali samo po nekoliko meseci, osim Velička Paunovića koji je na ovom poslu proveo trinaest i Boška Rafailovića, sedam godina. Živanovo radno vreme je od šest do osam uveče za platu od sto devedeset dinara, plus brašno i druge ponude koje dobija od poredovnika.
Na zidu vodenice je okačeno “Upozorenje”:
“Upozoravaju se svi pomeljari da svu neispravnost koja im se učini pri meljavi upišu u knjigu žalbe koja se nalazi kod vodeničara. Poželjno je upisati: - Ko je napravio tu nepravilnost, datum i opis nepravilnosti. Uprava.”.
- Gde je knjiga? - pitam Živana
- Ma kakva knjiga. Ne može to pricizno, nije to mehanika, to je vodenica...
Spolja, na zidu je mermerna ploča na kojoj piše da su borci Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, avgusta 1941. godine, sa ovog mesta «izvršili napad» na Lajkovac. To je od početka ustanka u Srbiji bila prva oružana akcija partizanskih jedinica protiv nemačkog okupatora.
Kiša rominja. Na nasipu, zaštićen kabanicom, Aćim Jovanović, penzionisani mašinovođa, čuva ovce i peva:
“Ružo rana, bije li te slana?
Bije slana, samo nedeljama.”
Milomir Ivković, zvani Vlainac, iz Rubrebreze, vidim, već nestaje sa vidika na starom biciklu marke “herkules”. Njemu nije do pesme i on uvek žuri. Zato ima puno zemlje i bager i kafanu “Mir” i kamion i drugi od sedam vodeničnih kamenova u Jolića vodenici.
Po obalama Kolubare, sa kišobranima, kabanicama i bez njih, stoje, ili čuče, pecaroši.
U vodenici, na šporetu cvrče kesege i babuške uvaljne u kukuruzno brašno. Kad s jedne strane porumene, Mile ih, nagnut nad tiganjem, viljuškom prevrne na drugu.