|
|
|
Na točkovima od Ontarija do Pacifika |
|
Kroz planine na okean |
|
|
|
Alberta i Britiš Kolumbija sa Stenovitim planinima, nacionalnim parkovima
i sa gradovima kao što su Kalgari i Vankuver, predstav-ljaju verovatno
najlepši deo Kanade koji se jednostavno mora posetiti |
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
Foto: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
Alberta
Dakle, još uvek smo u preriji (već treći dan). Pružila se ravnica na sve
strane, kraja joj nema. Sunce, koje smo celog dana jurili idući ka zapadu,
konačno se pretvara u narandžastu, veliku loptu i lenjo zaleže za horizont.
Ako uopšte zbog nečega treba videti preriju, to je zalazak sunca koji se
ne zaboravlja. Dok se lagano gasi, ono sve oko sebe obasja takvom
nestvarnom svetlošću, da se do malopre dosadna ravnica i monotono nebo
pretvaraju u spektar fantastičnih boja. Sve se tako diveći i uzdišući (moja
saputnica od lepote, a ja od olakšanja Što je sunce konačno zašlo jer mi
oči isteralo) stigosmo i u Ridžajnu, prestonicu nadaleko čuvene provincije
Saskačevan.
Poučeni iskustvom iz Vinipega, nismo se upuštali u razgledanje ovog
gostoljubivog i simpatičnog mesta (kako piše u bedekeru), nego zanoćismo
na obodu grada i ujutru nakon obilnog doručka, kakav samo Best Western
može da pruži, krenusmo u pravcu sledećeg konačišta - Kalgarija.
Put je i dalje prav kao lenjir, pejzaž nepromenjen, pa se granica između
Saskečevana i Alberte poznaje samo po tome što ulazimo u drugu vremensku
zonu. Sada smo dva sata iza ontarijskog vremena.
Kako se približavamo Kalgariju, tako se i na putu uočava lagani nagib koji
se skoro neprimetno uzdiže. Počinje na ulasku u provinciju i kada dođe do
olimpijskog grada već je na ozbiljnih 1.000 metara nadmorske visine. Ko bi
rekao.
Kalgari
Kalgari se pokazao kao puslica od grada. Prilepljen na obronke Stenovitih
planina, smestio se udobno i sigurno sa svojim geometrijski iscrtanim
ulicama i novim zgradama. Već se na prvi pogled vidi da je pravljen po
meri čoveka i to onog savremenog. Nastao u naftnom bumu, Kalgari danas
brekće od energije koja pokreće i tera na rad. Sve je sređeno, čisto,
vazduh koji dolazi sa planina je oštar i proziran a ljudi, za razliku od
stanovnika prerije u čijim se pokretima vidi neka mrzovlja i tromost,
energični i puni života. I pored sve užurbanosti oseća se neki mir i
stabilnost, kao u dobro uređenom domaćinstvu.
Šetamo kroz centar grada, kojim dominira pešačka zona nalik na našu Knez
Mihailovu. Sa obe strane su restorani, knjižare, galerije... Podseća
pomalo na Evropu i odaje utisak da bi ste tu nekako moglo živeti. Nalazimo
se sa prijateljem i on nam za ručkom govori o svom novom prebivalištu, o
mladom dinamičnom gradu i okolini sa nedirnutom prirodom u kojoj se čovek
nađe za tili čas.
Nakon dva dana provedena u više nego prijatnom Kalgariju, osveženi i sa
očima odmorenim od ravnice koju smo gledali danima, krećemo u veliki
poduhvat - prelazak preko Stenovitih planina.
Uspon počinje već na obodu grada, gde još uvek dominiraju skijaške
skakaonice, i ostala olimpijska borilišta. Put je sjajan, gladak kao
ogledalo, širok, sa po tri trake u svakom pravcu, i nagib koji postaje sve
veći savlađuje se bez mnogo problema. Ma, šta bez mnogo problema. Penjemo
se ko rakete. Napravili su ga tako da se na visinu od 1.300 metara možete
popeti brzinom od 120 km/h, i još u isto vreme posmatrati okolinu. Kako su
to uspeli, ne znam, ali svaka čast.
Banf
 Ulazimo polako u postojbinu grizlija i sa strahopoštovanjem gledamo u
veličanstveno remek delo prirode koje se prostire svuda uonaokolo.
Grabimo prema čuvenom nacionalnom parku Banf. Na ulazu dobijamo gomilu
prospekata, brošura, uputstava, pa nam se čini da nam je potreban
tromesečni kurs da bismo samo prošli kroz ovo čudo od lepote. Stižemo i u
mondenski deo Banfa, naselje sa hotelima, restoranima, prodavnicama
suvenira, i ostalim stvarima koje su izmišljene da bogatim turistima
izmame što više para iz džepa. Lepo je i krasno, ali nekako suviše
komercijalizovano i suviše "fensi" za moj ukus.
Posle kraćeg odmora krećemo dalje - u pravu prirodu. Nakon nekoliko sati
uspinjanja, dolazimo do najviše tačke kojom prolazi transkanadski
auto-put, gde se nalazi nekoliko baraka koje nose zajednički naziv Glečer.
Sa punim pravom jer se svuda okolo sa visokih planinskih vrhova pokrivenih
snegom, kao u dno levka spuštaju večiti glečeri.
Britiš Kolumbija
 Tu negde prelazimo još jednu međuprovincijsku granicu i ulazimo u Britiš
Kolumbiju, svakako najlepši deo Kanade. Opet vraćamo satove unazad i to
nas podseća koliko je velika ova zemlja jer je ovo treća vremenska zona u
koju ulazimo. Spuštanje niz planinski venac ide kao po loju, lepote se i
dalje smenjuju pored puta, vreme leti i samo nas promena pritiska u ušima
opominje da smo se spustili prilično nisko. Divlji planinski vrhovi
ustupaju mesto brdima obraslim četinarom koja se talasasto protežu u
nedogled. Menjamo plan u poslednjem trenutku i umesto da idemo pravo za
Vankuver, skrećemo sa glavne džade i rešavamo da prenoćimo u Keloni. Za
nju kažu da je mesto sa najblažom klimom u Kanadi i da se nalazi na
idealnom položaju okružena voćnjacima, vinogradima i farmama. E, pa nisu
slagali. Stvarno je tako, a možda i malo lepše.
Prvo što se ugleda kada se silazi prema Keloni jeste kristalno čisto,
dugačko i uzano jezero nalik na fjord. Bogat zelenilom i pitom izgled
podsećaju na Šumadiju i sada nam je jasno zašto Kanađani masovno biraju
ovo mesto za život nakon odlaska u penziju. Našeg sveta ima zanemarljivo
malo, ali tu je sveštenik srpske pravoslavne crkve koji je u Keloni na
misionarskom zadatku. I pored lepote koja nas okružuje, ostajemo samo
jednu noć jer bi naš džep teško mogao da izdrži cene u ovom popularnom
gradu.
Sledećeg jutra krećemo na poslednju deonicu velikog puta do Pacifika. Na
redu je Vankuver, biser zapadne obale, grad u kome ćemo provesti nekoliko
dana skupljajući snagu za povratak. Nakon šest sati vožnje od Kelone i
nedelju dana od napuštanja Toronta, pred nama je nazapadnija tačka
transkanadskog auto-puta.
Vankuver
Kada prvi put dođete u neki grad obično upotrebite sva svoja čula da
osetite atmosferu koja vlada u njemu. Vankuver svakog novodošlog osvaja
svojom ležernošću i laganim ritmom življenja. Ovde nema paklenog tempa kao
u Torontu, a ni letargije koja vlada u prerijskim gradovima. Na ulicama
vlada neka familijarna atmosfera i opuštenost koja se valjda prenosi sa
generacije na generaciju ljudi koji su za svoje prebivalište izabrali
skoro idealan položaj i tu sagradili grad. Vankuver leži na obali okeana,
sa jedne strane zaštićen vankuverskim ostrvom koje ga zaklanja od besa
bogova mora, a leđa mu čuvaju stenovite planine koje ne dozvoljavaju
otežalim oblacima da na njega prospu sneg i okuju ga ledom. Doduše kiše
dolaze često, mnogo češće nego što bi domaćini voleli, ali šta je tu je.
Ne može sve biti potaman. Što se mene tiče, menjao bih jednu ledenu
nedelju u Torontu za celu kišnu vankuversku sezonu.
 Na večeri sa nekolicinom prijatelja uveravamo se da stanovnici Vankuvera
vole da kukaju na klimu i ostale stvari, ali da retko ko odlučuje da
napusti ovaj grad koji godinama zauzima visoko mesto na svetskoj rangli
listi najboljih mesta za život. A i što bi ga napustili kada im je pri
ruci sve što im treba. Plaže su pred nosom, a ako se baš uželite snega za
sat vremena možete stići na Vistler, koga zovu kanadski St. Moric. Već
sledećeg dana rešavamo da proverimo kako izgleda centar u kome će se
održati Olimpijada 2010. Vidimo da se uveliko radi i da domaćini žele da
spremno dočekaju najveće takmičenje. Put od Vankuvera se proširuje, prave
se nove trake, a i gore u samom Vistleru se primećuju ljudi koji koriste
pauzu izmađu dve sezone da urade što više. Centar izgleda stvarno
mondenski i za trenutak nam se čini da smo u nekom švajcarskom zimovalištu.
Hoteli sa pet zvezdica, ekskluzivni restorani, butici sa firmiranom robom...
Pravo mesto za džet set koji će u buljucima navaliti kada igre počnu.
Priroda se potrudila da ovde čoveku olakša život u svakom pogledu.
Viktorija
Odlučujemo da sledeći dan provedemo na moru. Na redu je Viktorija, grad na
ostrvu i prestonica Britiš Kolumbije. Kažu nam da feri putuje dva i po
sata i upozoravaju nas da nikako ne idemo autom jer se u redu za brod čeka
satima. Preporučuju nam da lepo sednemo na redovni autobus i tako
izbegnemo dreždanje. Bili su pravu i za tili čas jezdimo premo Viktoriji
sekući divlje talase Pacifika. Dobro, nisu baš divlji, ali nije loše da se
tako kaže kako bi "fabula radnje" dobila na dinamici.
 Gradić ko sa razglednice. Načičkan oko male ali zgodne luke, sa zgradama u
viktorijanskom stilu i savršeno uređenim parkovima, nema veze ni sa čim
što smo do tada videli u Kanadi. Kao da je neko, kamen po kamen, preneo
neki engleski pitoreskni gradić baš ovde na vankuversko ostrvo kako bi
valjda lečio nostalgiju. Najveće zasluge za to ima kapetan Džejms Kuk koji
je bazajući po okeanima naleteo na ostrvo i rešio da tu pobode britansku
zastavu i osnuje naseobinu gde će, naravno, čaj da se pije u pet i
obavezno presvlači za večeru. Trudimo se da se ponašamo kao pravi turisti,
slikamo zgradu parlamenta i spomenik kapetanu Kuku, gledamo sa divljenjem
u dubl decker bus i jedva čekamo da se ponovo ukrcamo na feri i vratimo na
kopno. Vankuver je ipak baš po našoj meri. Naredna dva dana skitamo po
gradu i njegovoj okolini i sve se više zaljubljujemo u njega, ali
otkrivamo i onu drugu, mračniju stranu koju ima. Ulicu Hejstings, na
primer, koja je gusto naseljena beskućnicima, narkomanima i prostitutkama,
ali šta da se radi i to je deo života u velikom gradu. Ako ništa drugo,
bar je njima prijatnije na ulici, nego u "kolewgama" u Torontu.
Nakon pet sunčanih dana (!!!) provedenih u Vankuveru, vreme je da krenemo
dalje. Ovog puta na sever do Edmontona. Očekuje nas još jedan prelazak
preko Stenovitih planina ali sa druge strane, preko nacionalnog parka
Džesper. Opraštamo se od Vankuvera a on nas ispraća sa tihom, dosadnom
kišom.
Procitajte nastavak (treći deo):
Dugo putovanje kući
|
|
|
|
|
|
|
|
