|
|
|
Na točkovima od Ontarija do Pacifika |
|
Dugo putovanje kući |
|
|
|
Još jedan prelazak preko Stenovitih planina i vožnja gornjom prerijom do
Edmontona, bila je najnapornija ali i najlepša deonica velikog puta |
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
Foto: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
Džesper
Napuštamo Vankuver i krećemo prema Edmontonu. Umesto da se vratimo nazad
do Kalgarija i, putem pravim kao strela, pređemo još nekih 300 km na sever
do našeg odredišta, rešili smo da kre-nemo težom i nešto dužom trasom zato
što nas neodoljivo mami još jedan nacionalni park i gornji deo Alberte.
 Ambiciozno odlučujemo da celu trasu dužu od hiljadu kilometara pređemo za
jedan dan. Uzimamo put broj 16 i hitamo prema Stenovitim planinama koje
moramo još jednom da pregazimo, ovog puta sa drugog kraja. Odmah pošto smo
ušli u brda Britiš Kolumbije, vidimo da smo nagrađeni za odluku da krenemo
ovim pravcem. Predeli od kojih zastaje dah i zelenilo na kome odmaramo oči,
prate nas bez prekida.
Na zapadnom kraju venca Stenovitih planina nalazi se nacionalni park
Džesper koji sa Banfom, na drugom kraju, čini sistem koji se proteže duž
celog masiva. Za razliku od svog istočnog suseda, ovaj nije toliko "fensi",
ali je ipak pravi doživljaj za ljubitelje prirode. Na samom ulazu dočekuju
nas srne koje mirno pasu sa obe strane puta i prelaze sa jednog kraja na
drugi u potrazi za zelenijom travom, ne obazirući se mnogo na automobile.
Tek se poneka kada reši da preživa zagleda u putnike, kao da se pita šta
ovi dvonošci traže u tim me-talnim kutijama i kuda žure kada je dan ovako
lep, a trava tako sočna.
 Malo dalje na liticama koje se skoro okomito spuštaju do asfaltne trake,
uočavamo divokoze. Veru se po kamenju u potrazi za hranom i potrebno je
zaista oštro oko da bi se zapazile čak i na tako kratkom rastojanju.
Priroda je ovde nadmašila sebe darujući im krzno koje se savršenom
mimikrijom potpuno uklapa u podlogu. Gledao sam u ove predivne životinje i
iskreno im se divio, pogotovo njihovim mladuncima koji su skakutali za
majkama po okomitim stenama.
Hitali smo kroz planine i ubrzo naišli na predeo koji je izgledao kao sa
neke druge planete ili na pejzaž neposredno nakon eksplozije atomske
bombe. Gusto zelenilo sa obe strane odjednom je zamenio goli stenoviti
predeo sa ugljenisanim ostacima drveća. Veliki požar koji je opustošio
dobar deo Džespera, godinu dana pre toga, ostavio je pustoš za sobom.
Kilometrima gledamo samo u mesečev krajolik bez ijedne travke sa sivim,
golim stablima koja izgledaju kao da će se svakog trenutka pretvoriti u
prah. Ko zna koliko će godina ili decenija biti potrebno da se obnove šume.
Međutim, kada se izađe iz ovog nadrealnog predela, opet nastupa ono zbog
čega ljudi uvek iznova dolaze na Stenovite planine. Penjemo se na najvišu
tačku kojom prolazi put i sa divljenjem gledamo u ono što nas okružuje.
Masivni snežni vrhovi koje ni oblaci ne mogu da zaobiđu uzdižu se sa svih
strana, beskrajne šume protežu se sve dok pogled može da dosegne.
Počinjemo polako da se spuštamo pravo u Albertu, u želji da vidimo kako
izgleda deo velike prerije i da proverimo kako se živi u bogatom Edmontonu.
Povratak u Albertu
Čim smo se skotrljali niz Stenovite planine i dohvatili se ravnice,
rešismo da taj veliki poduhvat proslavimo u nekom restoranu. Kao poručen,
tu odmah pokraj puta, ukazao se jedan koji je izgledao sasvim pristojno
spolja a bogami i iznutra. U kafani atmosfera za ubistvo. Dosada može da
se opipa prstima, nalazi se svuda, na licima ljudi, u pokretima, u
jednoličnom kloparanju neke muzike. Od gostiju samo njih troje.
Nabildovani mladić koji popodne ubija igrajući bilijar sam sa sobom i
nervira se kada promaši, njegova devojka doterana po kantri standardu
klati noge na barskoj stolici i prevrće očima, a loklani zgubidan sedi za
stolom pogleda uprtog u TV i besomučno menja kanale pucajući iz daljinskog
kao iz pištolja. Odnekud doleće egzaltirani veseli gej-konobar koji govori
francuskim akcentom. Gledam okolo da vidim da li je ovo skrivena kamera, a
veselica pita šta ćemo da jedemo i usput se oduševljava našim "vrrrlo
simpatičnim akcentom". Kada je čuo odakle smo, njegova radost prerasla je
u ushićenje. Odmah je pozvao zgubidana za koga je bio si-guran da govori
naš jezik. Ispostavilo se da je dotični bivši vojnik kanadske armije koji
je početkom devedesetih proveo nekoliko meseci u Hrvatskoj, i iskoristio
je priliku da nam ispriča svoje dogodovštine sa Balkana.
Napuštamo ovo simpatično društvo i jezdimo prema Edmontonu. Okolina je
sasvim drugačija od one koju smo viđali u "donjoj preriji" i mnogo
ugodnija. Talasasti brežuljci, pašnjaci i savršeno obrađena polja
podsećaju na Holandiju. Svuda okolo rasute su farme i vidi se da je sve
pod konac i pod kontrolom. Na svakoj farmi koral ograđen belom drvenom
ogradom i u njemu konji. Dorati, belci, vranci, putasti, radni, trkački,
svakakvi. Vidi se da ih ljudi drže iz ljubavi i iz hobija. Predeo je kao
stvoren za uživanje, ali umor polako čini svoje. Posle toliko sati vožnje
ruke počinju same da se koče, noge da trnu, a glava da traži najpovoljniji
položaj za dremku. Utom počinje i kiša, još jedna otežavajuća okolnost za
umornog putnika.
Edmonton
Beskrajna traka auto-puta proteže se u nedogled a Edmontona nema na vidiku.
Kao što nam stalno izmiče kada mu se približimo ili nam se tako čini od
toliko sati provedenih u kolima. Konačno, taman kada smo pomislili da su
ga premestili negde drugde i da ćemo večito ostati na putu kao "ukleti
Holanđanin", na horizontu se pojavljuje glavni grad lepe i bogate
provincije Alberte.
Preslišavam sebe i pokušavam da se setim šta znam o Edmontonu i
zaključujem da osim priča naših ljudi koji su mi govorili o strašnim
zimama, u stvari, znamo jako malo. Ima dobar hokejaški tim, najveći šoping
mol, leži na nafti, ljudi dobro zarađuju i to bi otprilike bilo to.
Ulazimo u grad i zaključujemo da je ulice obeležavao neki matematički
manijak. Sve je pod brojevima, pravim uglovima i stranama sveta. Na
primer, ako tražite 108 ulicu SW (South-West) a nalazite se na 845 ullici
(Nort-East), dovoljno je samo da vozite u pravcu zalaska sunca dok ne
dođete u zapadni deo grada, onda skrenete u bilo koju ulicu koja vodi na
dole i onda lepo brojite poprečne sokake sve dok ne dođete do željenog
broja. Prosto, zar ne? Možda za one koji lako barataju brojkama, ali ne i
za mene. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja, lepo sam pozvao našeg
domaćina da sedne u svoj auto, dođe do nas i ljudski nam pokaže kako se
stiže do njegove kuće.
 Proveli smo tri dana u ovom lepom gradu, a od njegovih znamenitosti smo
videli samo čuveni West Mall (slika desno) koji je grad za sebe. Upoznali smo i dosta
naših ljudi koji kao i Srbi u drugim gradovima imaju oprečna mišljenja o
mestu svog življenja. Ipak, generalna ocena je da kada prođe zima koja
traje nekih sedam, osam meseci, može lakše da se diše i život stvarno ume
da bude lep.
Pošto smo se za vreme boravka u Edmontonu lepo okrepili i promenili ulje,
došlo je vreme da pođemo dalje ka svojoj kući. Čeka nas još samo tri dana
vožnje, a za srećan put smo dobili pravi slavonski kulen.
Krećemo na istok prema Saskatunu odakle nameravamo da se spustimo na jug
do Ridžajne, gde treba da se uključimo na transkanadski auto-put. Opet smo
u preriji i nemam nameru da ponovo trošim papir na opis ravnice. Nije se
ništa u međuvremenu promenilo, verujte mi.
Toronto
Nakon celodnevne vožnje sa prvim mrakom stižemo u Ridžajnu gde nas čeka
neprijatno iznenađenje. Mesta u hotelima nema ni za lek jer se u gradu
održava neki simpozijum pa je sve popunjeno. To se verovatno desilo prvi
put u istoriji ovog lepog grada i mi smo kao baksuzi morali da se nađemo u
potrazi za sobom. Jedva nekako nađosmo smeštaj u nekoj rupi od motela i
ujutro sa prvim zracima sunca krenusmo dalje prema cilju. Šišamo kroz
preriju i jedva čekamo da dođemo u matičnu nam provinciju.
Nema veze što je Toronto od granice sa Manitobom udaljen dva dana vožnje.
Čovek se nekako bolje oseća kada je na svom. Konačno dočekasmo i to. Samo
što nas je za dlaku promašio tornado, približavamo se Kenori, prvom mestu
u Ontariju. Da smo došli "blizu" kuće opominju nas i obaveštenja na putu,
pretnje kolike ćemo kazne da platimo ako prekoračimo brzinu, zapovedničke
instrukcije o bezbednosti, policijske patrole... Lepo je vratiti se u
matičnu provinciju...
 Sutradan krećemo sa ringišpilom oko zaliva Džordžijan i sve jače osećamo
zov kuće. Posle tri nedelje na putu, jedva čekamo da se dokopamo doma.
Vozimo se kroz šumsko-jezerski predeo, a iz dubokih šuma sa strane iskaču
povremeno njeni stanovnici. Put nam prelaze crni medvedi koji se nimalo ne
ustrčavaju da ulaze u dvorišta i preturaju po kantama za đubre. Sa prvim
sumrakom iz žbunja iskače crni vuk i prelazi na drugu stranu.
Nema šta, saobraćaj je više nego živ. Mrak pada, sa njim dolazi i magla i
neka sitna kiša. Nalazimo se blizu Vave i rešavamo da tu prenoćimo.
Vlasnik prvog motela na koji smo naišli preporučuje nam da nikako ne
nastavljamo put jer u ovo vreme izlaze losovi koji su velika opasnost za
vozače. Poslušali smo ga ali smo otišli u drugi motel, koji se nalazi u
dubokoj šumi i oko koga je vladala nestvarna tišina. Vlasnik je Poljak
koji je pre nekoliko godina napustio Toronto, kupio ovo mesto i sada uživa
u miru i prirodi. Te večeri smo shvatili šta znači idila u šumi, kristalno
čist vazduh i miris borovine.
Jutro je i poslednji dan našeg putovanja. Planiramo da u predvečerje
stignemo kući i to je ono što nam daje snagu da preturimo i ovu krajnju
deonicu. Izlazimo iz šuma i jezera i spuštamo se na jug prema velikom
gradu. Nailaze poznati predeli, mesta i saobraćajna gužva. I onda, nakon
više od 10 hiljada pređenih kilometara, stotine sela, varoši i gradova i
mnogo divnih ljudi koje smo upoznali na ovom putešestviju, konačno stižemo
u Toronto.
Bože, da mi je neko pričao da ću se obradovati kada vidim auto-put 401...
Kraj |
|
|
|
|
|
|
|
