|
|
|
Na točkovima od Ontarija do Pacifika |
|
Zapadno od raja |
|
|
|
Tek kada zaboravite na avion i prođete kroz ovu veliku zemlju kopnenim
putem, dobijete pravu predstavu o njenom prostranstvu. Hiljade kilometara,
jezera, prerija, planine i još mnogo toga čini Kanadu veličanstvenom |
|
Piše: Nebojša Milosavljević |
Foto: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
I tako smo rešili da krenemo na put. Odmah tu na zapad, do Vankuvera, pa
onda malo gore na sever do Edmontona, i čas posla nazad u Toronto.
Pripreme su bile višečasovne i temeljite. Kupio sam veliku, lepu i šarenu
mapu Kanade, (cirka 11$) promenio ulje (30$), sipao benzin (55$) i to bi
bilo to. Ah, da. Učlanio sam se i u CAA (100$) gde su me snabdeli sa jedno
12 kilograma literature o tome šta treba, i još više šta ne treba raditi
kada vozite transkanadskim auto-putem, i dali izuzetno lepu nalepnicu.
Dizajn mi se jako dopao i stavio sam je na zadnji branik, odmah pored moje
omiljene na kojoj piše: „Jesus love me“. Pošto sam video da bi mi za
izučavanje korisnih saveta udruženja kanadskih vozača bilo potrebno
nekoliko meseci, tu hrpu papira sam jednostavno odložio u prvi kontejner i
rešio da sa svojom skvo krenem u nepoznato, onako kako su i pioniri
naseljavali zapad. „Go west young men“! Idi dok te velika voda ne zaustavi.
I bi tako.
Jednog lepog dana kada su se stekli svi uslovi za početak ovog poduhvata,
ukrcali smo se u Impalu i pošli da nađemo tu žilu kucavicu koja preseca
Kanadu i koja će nas odvesti preko prerije i Stenovitih planina sve do
Vankuvera.
Ontario
Trasa od Toronta do Satberija ne zaslužuje neku naročitu pažnju, jer taj
deo poznaju svi naši ribolovci i vikendaši. Lepo se izađe na autoput
br.400, koji iz nekog razloga kasnije prelazi u džadu pod brojem 69 i onda
lepo na sever, ne možete da promašite. Obilazi se ogromni Georgian Bay i
prolazi kroz niz provincijskih parkova, a svi odreda imaju indijanska
imena koja je jednostavno nemoguće izgovoriti. Još uvek sveži i puni elana
stižemo u Satberi, pravimo kraću pauzu, tek toliko da overimo lokalni Tim
Hortons, i konačno se uključujemo na čuveni transkanadski autoput jezdeći
dalje prema Tander Bej, našem prvom konačištu.
 Ali, čovek snuje, a Bog odlučuje. Pokazalo se da ne treba planirati baš
sve u detalje jer je samo nekoliko kilometara kasnije prednja leva
izgubila dušu u kontaktu sa nekim ekserom. Menjam točak i iznova se čudim
zašto američki automobili nemaju normalnu rezervu nego onaj prcvoljak od
točkića? Valjda zato da bi se drugi vozači seirili zbog malera koji vas je
snašao? U potrazi za Canadian Tire, neplanirano upoznajemo Sault Ste.
Marie, i nakon uspešne zamene gume opet smo na transkanadskom putu koji
samo u Ontariju nosi broj 17. Sada idemo uz samo jezero Superior, i u
vidokrugu se stalno smenjuju voda i četinarske šume. Predivno, kao sa
razglednice. Teren je brdsko-planinski, put sa samo jednom trakom, a na
svakih pet kilometara se nalaze proširenja kako biste mogli da zaobiđete
prespore kamione koji stenjući savladavaju uspon.
Jezera sa leve, a šume sa desne strane, pa onda, za promenu, šume sa leve
a jezera sa desne. Traje to tako kilometrima, satima, i već sam počeo sam
da se pitam dokle će ova vodurina i šumetine, gde je tu raznolikost
predela? Samo što smo prešli planinski venac Pukaskwa, koji je,
pretpostavljate, i istoimeni nacionalni park, naiđosmo na ljupko mestašce
Maraton (hvala bogu to može da se izgovori), gde rešismo da zanoćimo. Fini
motelčić, tik uz četinarsku šumu, ugostio nas je po pristupačnoj ceni od
svega 90$. Ujutru smo doživeli kiseonički šok od velike količine ovog gasa
neophodnog za život koji je nadirao sa obližnje planine, pa nam je bila
potrebna dvostruka doza nikotina da dođemo sebi.
Uglavnom, nastavismo tako kroz jezera i četinare, otegao se Ontario k'o
gladna godina, kraja mu nema. Viđamo uz put i faunu, tj. losove koji stoje
pored puta i mašu glavama kao da broje prolaznike. Prvo na velikog mužjaka,
a malo kasnije i na njegovu drugaricu. Dobro je što im nije sezona parenja,
jer ovaj junoša od nekih hiljadu kilograma zna da bude prilično nezgodan
kada mu hormoni udare u glavu.
Nakon pređenih skoro 2.000 km i dva dana vožnje, jedva jednom izađosmo iz
matične nam provincije i stigosmo do Kenore, mesta na samoj granici sa
Manitobom. Šišamo pored nje sve u želji da što pre uđemo u preriju i
dođemo do drugog konačišta -Vinipega, nekadašnje važne stanice na putu
žita i gradu odakle je, kao što znate, naš junak iz detinjstva, čuveni
meda -Vini Pu.
Prerija
Od granice do Vinipega stiže se očas posla, ali dovoljno je vremena da se
primeti promena pejzaža koji naglo prelazi u ravnicu. Podseća neodoljivo
na našu Bačku, samo nema đermova i salaša. Tamo negde daleko na horizontu
beskrajna zemlja se spaja sa nebom koje se ovde čini ogromno i tako nisko
kao da se rukom može dohvatiti. Predveče stižemo u glavni grad Manitobe
koji je pravo ravničarsko mesto. Prašnjav i pomalo zapušten, trava na
javnim mestima neošišana, pa nas samo trgovački molovi sa poznatim
natpisima podsećaju da smo u Kanadi. Asocira me pomalo na Despotovac u ono
najgore vreme ili je možda prvi utisak premorenog putnika zavaravajući?
|
Losovi |
Ne možete proći kroz Ontario i Manitobu a da se ne susretnete sa ovim simbolom
Kanade. Mužjak severnog jelena je impozantna životinja, veličanstvenih rogova i
često dostiže težinu od jedne tone. Ženke su nešto skromnijeg gabarita, ali i
one plene svojom pojavom. Ipak, ove životinje predstavljaju veliku opasnost po
vozače. Duž celog puta istaknuti su znaci upozorenja na mestima gde imaju običaj
da prelaze put, jer se sudar sa njima često završava fatalno po obe strane.
Posebno su opasni u oktobru kada im je vreme parenja i kada mužjaci bukvalno
polude u potrazi za ženkom. Tada su agresivni, razdražljivi i nije redak slučaj
da ogromnim rogovima kidišu na automobile, a zabeleženi su i slučajevi da su
oprobavali snagu i na lokomotivi u pokretu. |
Nalazimo prenoćište u pristojnom hotelu („cijena prava sitnica„- 75$), i
ostavljam novom danu da donese konačni sud.
Ujutru se nalazimo sa predstavnicima srpske zajednice u Vinipegu i u
razgovoru sa njima pokušavamo da dokučimo kako se živi na ovoj promaji.
Pravo da vam kažem, malo toga smo lepog čuli. Kažu da su zime surove,
temperatura se spušta ispod -30, snega ima koliko ti duša ište, retko se
izlazi, i to samo kada je neophodno. Ako je za neku utehu, leta su još
gora, kažu. Vreli vetar koji stalno duva iz prerije donosi prašinčinu koja
ne da oka otvoriti, a sa njom dolaze i jata insekata. Komarci su k'o
svrake, pa ako hoćete malo da sedite u bašti i raspalite neki roštilj,
neophodno je da razapnete zaštitinu mrežu. Lepo, nema šta. Preporučićemo
Vinipeg nekim našim poznanicima. Meštani nam, onako ispod glasa, govore i
o Indijancima koji su veliki problem. Većina njih se bori sa alkoholom i
drogama i ne prezaju da potegnu nož ili nešto opasnije u potrazi za novcem.
Ima ih dosta i svi zaziru od njih. Pre nekoliko godina, nakon krvavog
obračuna, jedan od pripadnika prve nacije nađen je preklan na stepeništu
naše crkve. Početkom devedesetih, ovde je došla poveća grupa naših ljudi
iz Bosne jer su im tako naložile imigracione vlasti, ali je nakon prve
zime, većina pobegla glavom bez obzira, uglavnom u Toronto. Oni koji su
ostali, bore se sa klimom i ostalim nepogodnostima i ne kukaju previše.
Kažu da je okolina raj za lovce, da ima puno losova koji prosto trče na
pušku i da ima još puno pogodnosti koje se ne vide na prvi pogled.
Nestrpljivi smo da zađemo dublje u ravnicu. Sledeća stanica – Ridžajna.
Opet prerija
Očekuje nas jedna od kraćih i lakših deonica, jer od Vinipega do Ridžajne
ima nešto manje od 700 km. Rekoh ja, ali ne bi tako. Jedno je voziti tu
kilometražu tamo gde možete nešto da radite sa volanom i komandama, a
drugo kroz beskrajnu livadu koja se pružila sa obe strane, na putu koji je
iscrtan lenjirom i koji nema ni najmanju krivinu.
Impala prede, koristimo pogodnost maksimalnog ograničenja na 100 km/h, što
je ipak napredak na ontarijskih 90, jer sa tim propisom možete da vozite
10-20 km brže, neće valjda policija da sitničari. Jezdimo tako i zveramo
okolo. Zemlja i nebo. Ogromno, široko, pružilo se kao u filmovima o
divljem zaopadu. Oblaci kao vata, raznih oblika, plove lenjo kao što i sve
u ovoj preriji izgleda lenjo i lagano. Sa obe strane puta oranice, vidi se
na prvi pogled da ovde sve uspeva i da bi i štap zaboden u zemlju doneo
neki rod. Sve je pod konac i savršeno, samo nešto nedostaje. Nema nigde
ljudi. Pitamo se ko obrađuje ovu zemlju jer putujemo već drugi dan a ne
videsmo živu dušu na poljima. Ogromna stada krava, sve lepe, uhranjene i
čiste, kao da ih kupaju svako veče, lutaju poljima. Valjda imaju one žice
sa strujom da ne odu predaleko, ali su i one, izgleda, nevidljive.
|
Crni medvedi |
|
Na ovom putu često možete naići i na kanadske crne medvede. Oni bez zazora
prelaze put i muvaju se oko naseljenih mesta u potrazi za hranom. Od njih se
prave i čuvene visoke šubare koje nosi garda engleske kraljice. Prošle godine na
snazi je bio lovostaj, pa su se meštani žalili da su se medvedi previše
razmnožili i da ne mogu da žive od njih jer im gortovo svakodnevno ulaze u
dvorišta i preturaju po smeću. |
Ređaju se kilometri, a malu razonodu donosi pojava nekog automobila ili
voza koji brekće transkanadskom prugom koja ide paralelno sa putem, koji
ovde, logično, nosi oznaku 1 a ne 17 kao u Ontariju. Malo se tako trkam sa
vozom, malo živnem kad ugledam neku farmu pored puta i razmišljam da
uključim cruse control , ali odmah odustajem jer znam da bih zaspao istog
trenutka kada bih prepustio vožnju automatskom pilotu (vozaču).
Konačno nailazimo na neki restoran ispred kojeg stoji oznaka da su sledeći
toalet i benzinska pumpa udaljeni 366 km. Tu se po prvi put uveravamo da
neko ipak ovde i živi. Gledam sa interesovanjem ljude koje dolaze sa
okolnih farmi da pazare u lokalnoj prodavnici ili prosto popiju kafu u
restoranu. Svi bez razlike voze ogromna pick-up vozila, i svi, i muškraci
i žene, izgledaju kao da su napravljeni od zemlje na kojoj žive i sa kojom
se bore. Lica su izbrazdana vetrom, opaljena suncem, govor je škrt i grlen.
Stiže pick-up i dovozi kompletnu porodicu koja je rešila da se počasti
hamburgerima. Iskaču iz kamioneta umrljani blatom do očiju, i sedaju za
sto. Deca su tiha i s nestrpljenjem prihvataju svoje porcije. Brzo, kao
što su i došli napuštaju restoran. Ko zna koliko ih još posla čeka?
Nastavljamo dalje i u prvi sumrak na horizontu se ukazuje Ridžajna.
Prolazimo pored table na kojoj piše da je do grada ostalo još 20 km, a mi
golim okom već možemo da vidimo visoke zgrade. U preriji se daleko vidi.
To jest, čoveku su nekako prošire horizonti.
Procitajte nastavak (drugi deo):
Kroz planine na okean
|
|
|
|
|
|
|
|
