|
|
|
Razglednica iz Edmontona |
|
Ima para, nema muzike |
|
|
|
U prestonici Alberte gde caruje nafta, nema nezaposlenosti, ali nedostaje
sve drugo što bi čoveka ubedilo da je to baš pravo mesto za srećan život |
|
Piše: Ljiljana Mitrović |
|
|
 |
|
|
|
|
U Edmontonu se zimi jutra rađaju kasno, a noći dolaze već u ranim
popodnevim satima. Mrak se hvata najednom. Tada su dani nalik na kakvu
turobnu priču, jer mesecima nad nama bdi ledeni vazduh, koji struji kroz
vene, probija kosti, hladi i misli i dušu. Vreme se ne da meriti ničim,
jer se ništa ne događa. Iako je u kućama i posteljama toplo, svejedno je
depresivno i žalosno. Ako na momenat i otopli, narod se trgne kao da sa
neba pada cveće. Međutim, taj jedan blistav dan kao da se uplaši kada
obasja zatečeno stanje, pa brže-bolje pobegne sa prvim sumrakom.
Jesen i proleće u Edmontonu ne postoje. Uspavani u zimskoj učmalosti,
zaboravimo da će doći jutro kada će da nam bane sunce i obasja dušu. A
kada se to dogodi, sve u trenu ozeleni, dani postanu dugi i lepi, a život
ispunjen optimizom. Nažalost, ta blagodet jako kratko traje.Taman se
naviknete, a zima bez najave već zakuca na vrata.
Sjaj bez duše
Iako prestonica Alberte, Edmonton je, čini se, sasvim sporedna stanica u
Kanadi. Tačno je da ovde caruje nafta i da stopa nezaposlenosti gotovo da
i ne postoji, kao i to da ova provincija nema ni jednog jedinog dolara
nacionalnog duga. Prosečna cena kuće je $250.000, plaća se samo federalna
taksa, sve je poprilično jeftino... Zvuči savršeno. Ali, treba u Edmontonu
i živeti.
 Možda
je surovo reći, ali ovaj grad ima jako malo duše jer nema ni dugu prošlost.
Star je samo stotinak godina, uostalom kao i čitava Severna Amerika. Prvi
muzej Royal Alberta Museum izgrađen je i otvoren za posetioce tek decembra
1967. godine. Jednostavno, ovde je sve novo, blistavo i sjajno, ali bez
mirisa.
Najveća atrakcija je West Edmonton Mall, koji važi za najveći tržni centar
na svetu. Na prostoru od oko 48 gradskih blokova, smešteno je preko 800
prodavnica i oko 100 mesta gde se može nešto prezalogajiti. Deo te
grdosije od građevine je super luksuzni hotel Fantasyland, carstvo za decu
Galaxyland, tereni za mini golf, klizalište, bazen sa veštačkim talasima
gde se Edmontonjani i turisti, na spoljašnjoj temperaturi od minus 30,
brčkaju i uživaju u lažnom suncu. Čovek slobodno može da dođe na
sedmodnevni odmor u West Edmonton Mall i da mu ni u jednom momentu ne bude
dosadno. Zato ga verovatno godišnje i poseti više od 10 miliona ljudi.
Fort Edmonton Park je deo grada u kome je predstavljena edmontonska
istorija. Postoji ulica iz 1885. godine, koja liči baš na one iz stripova
o Komandantu Marku i Bleku Steni. Zatim ulice iz 1905. i 1920. godine.
Fort Edmonton Park najbolje pokazuje kako se ovaj grad munjevito razvijao.
Zbog daha prošlosti, turisti često odsedaju u hotelu Selkirk, napravljenom
po ugledu na one iz dvadesetih godina prošlog veka.
Oni koji nemaju vremena i novca da odu do Kube ili Meksika i prekrate dugu
i hladnu edmontonsku zimu, obično skoknu do Muttart Conservatory, prelepe
botaničke bašte zvane Piramide u kojoj se neguje više od 800 retkih biljki
i u kojoj se čovek oseća toplo i opušteno baš kao u nekom tropskom predelu.
Vredno pomena je nedavno renovirano kulturno zdanje Jubilee Auditorium
izgrađeno 1957. godine, u kojem je smešten edmontonski simfonijski
orkestar, balet i opera, a od 1983. i pozorište. Ipak, glavno mesto za
pozorišne predstave jeste Citedel Theatre, koji ovih dana proslavlja
četrdesetogodišnjicu postojanja a na programu je komad Edvarda Elbija „Ko
se boji Virdžinije Vulf?“, sa kojim je i podigao zavesu 12. oktobra 1965.
godine.
Grad festivala
I najzad, prelepa koncertna dvorana Winspear Centre, otvorena septembra
1997. godine. Izgradnja ovog zdanja koštala je 60 miliona dolara, pri čemu
je doktor Francis Winspear, veliki zaljubljenik u muziku, donirao šest
miliona dolara, što je u kanadskoj istoriji najveća privatna donacija u
umetnosti. Na ideju o izgradnji ovog centra došao je Tommy Banks,
nekadašnji vrlo popularni džez muzičar a danas ugledni član kanadskog
senata, govoreći da je Edmonton veliki i sjajan grad i da je šteta što
nema nijednu pravu koncertnu dvoranu. Međutim, publika u Winspear-u i
dalje dočekuje samo zvezde na zalasku karijere, poput BB Kinga i Santane.
 Edmonton
je i grad festivala. U toku godine održi ih se više od 35, među kojima su
najpoznatiji Labbat Blues Festival, Symphony under the Sky, Jazz i
Edmonton Folk festival, jedan od vodećih folk festivala u Severnoj Americi.
Heritage festival na nekoliko dana okupi skoro sve nacije prisutne na ovim
prostorima koji u poznatom gradskom izletištu prikazuju svoje kulturne i
kulinarske vrednosti. Tu su i Internacionalni dečiji festival, Klondike
parada...
West Edmonton Mall, festivale i druga kulturna zdanja i zbivanja, godišnje
poseti oko četiri i po miliona turista koji gradu ostave 950 miliona
dolara. Ali, ni to nije dovoljno da se kaže kako je Edmonton idealno mesto
za život, a još manje za životarenje.
Naravno, ima i našeg sveta koji je svoju sreću potražio na ovom kraju
Kanade. Podatak nikad nije proveren, ali kažu da nas je ovde oko sedam,
osam hiljada. Imamo dve jake srpske organizacije: Crkveno-školsku opštinu
i Srpsko-kanadsko kulturno društvo koje, naravno, nisu uvek u dobrim
odnosima a znajući nas, čudilo bi da jesu. Srpska crkva Svetog Save
izgrađena je 1987, a prelepi Srpski centar „Sveti Sava“ 1996. godine. U
njemu se dešavaju sve, inače vrlo retke kulturne manifestacije. Tu su,
naravno, folklor, škola srpskog jezika i veronauke, fudbalski klub, srpski
radio... Ama baš sve isto, kao u drugim srpskim zajednicama. Osveženje
predstavljaju kulturne večeri koje jednom mesečno organizuje biblioteka „Vuk
Stefanović Karadžić“ i na kojima se neguje naša kultura, tradicija,
običaji ili se obrađuju teme iz savremenog života.
Osim ovoga, kulturnog života gotovo da i nema. I našim umetnicima smo
izlgeda daleka stanica, pa nam niko ne dolazi u goste. Da li je stvar
organizacije ili nečeg drugog, ali stvarno se ne pamti kad nam je u poseti
bilo neko pozorište ili neki popularni muzičari i pevači. Da ne grešim
dušu, nedavno nam je po ko zna koji put gostovao Miroslav Ilić, koji
redovno posećuje sestru u Vankuveru i onda skokne do Edmontona da nas malo
razgali i vrati u rodni kraj. Voli nas i Baja Mali Kninža i još nekolicina
pevači iz te branše. Nažalost, nikako da ugrabim vremena da odem na te
manifestacije, tako da o njima ne mogu ni da pišem.
Kao što vidite, u Edmontonu, nije baš sve crno. Sneg se beli skoro tokom
cele godine. Kome je stalo do para, ovaj grad je pravi izbor. Ko ne želi
da izgubi dušu, neka ostane gde je. |
|
|
|
|
|
|
