Ujutru krećemo na kratak put do Quebec City-ja. Autoput se ne razlikuje previše od čuvenog 401, osim toga što je pored maksimalne brzine (koju inače niko ne poštuje) označen i minimum od 60 km/h. Borba za popularnost političkih partija je očigledna i žestoka. Na znakovima pored autoputa liberali, konzervativci i Bloc Quebecois… Sa desne strane teče St. Laurence ka Atlanskom okeanu, a na levoj se polako naziru Appalachian planine. To nisu kamenite, oštre, planine kao one na zapadu Kanade koje se kilometrima uzdižu ka nebu, već blaga, šumovita brda koja su i najviša na istočnoj strani ovog kontinenta. 

Quebec City

Nakon tri sata stižemo u Quebec City. Već u predgrađu nailazimo na kuće i zgrade koje svojom patinom podsećaju na prastare gradove Evrope. Ulice nisu planski postavljene, već spontano krivudaju oko brežuljaka, pretvaraju se u trgove i izbegavaju značajne spomenike i građevine. Nesigurno prolazimo kroz zidine starog grada, koje su potpuno očuvane još od osamnaestog veka i totalno uključene u modernu strukturu novog Quebec City-ja. Pitamo se da li smo u pravoj ulici i muči nas sumnja da li je možda trebalo da skrenemo levo na prošlom semaforu jer ovde je orijentacija istok-zapad, sever-jug potpuno beskorisna, kao što nam je preporučila devojka na zadnjoj benziskoj pumpi. Pomalo nas plaši ekstravagantnost ovog grada, njegove stare ali očuvane gradjevine, prelepi korzo Grande Allée-a, i pitamo se koliko sati ćemo morati da radimo u Torontu, da otplatimo jednu noć prebivališta u ovom čarobnom gradu. Ali naš strah je bio bezosnovan, pošto smo našli hotel u centru starog grada na ulici Sint-Ursulle, za samo $25.00 po osobi. 
Pošto smo se komotno smestili, odlučili smo da projurimo kroz ovu nesvakidašnju varoš. Strma ulica na kojoj se nalazio naš hotel, direktno nas je izvela na šetalište Saint-Jean, na kojem je mogao da se čuje samo francuski jezik. Za razliku od Montreala, gde je bilingualizam neophodni deo svakodnevice, žitelji Quebec City-ja se sa ponosom odupiru infiltraciji engleskog jezika i kulture, i samo turistički orijentisani biznisi zahtevaju od svojih radnika da znaju oba jezika. Zbog toga me nije ni čudilo što sam posle pet minuta pantomime sa prodavačicom u lokalnom dragstoru, morao da zaobiđem šalter i sam odaberem cigarete i film za foto aparat. 
Sve zgrade pored kojih smo prolazili: Parlament provincije Quebec, muzeji, crkve, državne ustanove pa čak i lokalni Mekdonalds, odisale su nekim starim evropskim stilom. I stvarno, iznad vrata turističkog centra je stajao natpis: „Uđite u stari Quebec, i prebacite se na evropski kontinent“. Moram priznati da je to idealni moto ovoga grada, čiju bliskost sa Evropom nisam imao šanse da iskusim nigde drugde na severnoameričkom kontinentu. 
Naravno, kao i u svakom drugom starom gradu, horizont Quebec City-a dominira tvrđava čiji temelji potiču još iz petnaestog veka. Ona nadgleda St. Laurence reku i stari grad, i taj prizor me je pomalo podsetio na naš Kalemegdan. Na suprotnoj strani je Abrahamova poljana, mesto presudne bitke iz 1759. godine, kada je Kanada prešla iz francuskih u engleske ruke. Za mnoge žitelje Quebec-a ova bitka nosi važnost koja može da se uporedi sa Kosovskim bojem u našoj istoriji. Nailazimo čak, na onog istog Frontenac-a koji se sa kingstonske trvđave tvrdoglavo suprotstavljao Englezima. U Quebec City-u je čitava građevina - Chateau Frontenac, veličanstveni hotel sazidan u kolonijalnom stilu - posvećena njemu. Taj Frontenac, sve više mi se čini, u svojoj ličnosti sadrži suštinu Quebec-a - tvrdoglav i ponosan otpor prema svemu što je anglosaksonskog porekla, i održavanje večne veze sa francuskom kulturom. 
Boravak u ovom gradu bio je iscrpljujući i nezaboravan zbog količine utisaka koji ostavlja na svakog ko u njemu provede makar pet minuta. Znam da ću se sigurno opet vratiti.
U ranu zoru, navrat-nanos, krećemo za New Brunswick. Prelazimo na južnu stranu reke St. Laurence, koja se od Quebec City-a postepeno pretvara u Atlantik, a Appalachian planine nam se polako gube u retrovizoru. 

Ruralni Quebec

Autoput 20 sa svakim kilometrom postaje sve uži i uži i sve lošiji i lošiji. Prvi put se suočavamo sa romboidnim, žutim saobraćajnim znakovima, na kojima je ocrtana silueta kanadskog losa i pokušavamo da ne mislimo na to šta bi se desilo kada bi se sudarili sa jednim od ovih glomaznih kolosa. Oko auto puta, betoniranu površinu, polako ali sigurno, zamenjuju farme i ribarska seoca, te sve dublje ulazimo u ruralni Quebec. 
U zadnjem mestu na St Laurenc-u - pre nego što ćemo skrenuti na jug ka New Brunswick-u - stajemo na ručak u seoce Riviere du Loup. U lokalnoj „Pizza Hut“ - gde se meni štampa isključivo i samo na francuskom jeziku, pridružuje nam se lokalno društvo. Led smo probili time što smo pomenuli da nismo anglosaksonci već imigranti iz bivše Jugoslavije. Zaintrigiran celim tim animozitetom Kvebečana prema engleskoj kulturi, pitam za njihovo mišljenje oko suvereniteta Kvebeka i njegovog odcepljenja od Kanade. Maltene u glas, društvo je pozdravilo ideju samostalnosti. 
„Kvebek ne pripada Kanadi,“ reče mi studentkinja sa H&C fakulteta u Quebec City-u, Gabriele, „ti si sigurno primetio razliku izmedju Toronta i Quebec-a. Mi ne želimo da se kultura Quebec-a izgubi u najezdi „anglo“ komercijalizacije“. Kada sam joj naveo franko-englesku harmoniju kojoj sam prisustvovao u Montrealu, Gabriele mi je rekla da Montreal uopšte i nije pravi Quebec, već samo primer onoga što se godinama dešava u Quebec-u. 
„Otkada je Quebec prešao u engleske ruke, frankofonska populacija je skoro sasvim isključena iz ekonomije Quebec-a. Naravno, u školama se uči prvenstveno francuski, ali je sam jezik i francuska kultura marginalizovana u biznis svetu Quebec-a. Mladi, ambiciozni ljudi su primorani, da biraju između svoje maternje kulture i uspeha na radnom mestu.“, dodala je revolucionarka. Njeni drugovi su je vatreno podržali i dodali to da kultura Quebec-a polako izumire, i da se može obnoviti jedino totalnim odcepljenjem od Kanade. 
Bilo mi je pomalo žao da čujem takve izjave od mladih studenata, budućih lidera Quebec-a, i u sebi se ponadah da do cepanja ove države neće doći u skorije vreme. Naravno, tu želju nisam mogao i reći mojim sagovornicima. 

Pročitajte nastavak (treći deo): Gutljaj prostranstva