|
|
|
Na točkovima od Ontarija do Atlantika |
|
Gutljaj prostranstva |
|
|
|
Napojeni dobrom energijom koja vlada među stanovništvom New Brunswicka, stigli smo do cilja - luke Halifax, sa
čije obale se pogled pruža u nedogled |
|
Piše: Vladimir Stanojlović |
Foto: Vesna Stanojlović |
|
 |
|
|
Posle Rivičre-du-Loup-a, transkanadski auto-put 20, naglo je napravio okret ka jugu, odnosno New Brunswick-u. Ostalo nam je još nekih osamdesetak kilometara do granice sa ovom provincijom, koja je uglavnom nepoznata većini naših imigranata. Auto-put se pretvorio u džadu sa dve trake, sve
češće i češće su nailazili znakovi najavljujući opasne losove, a blagi brežuljci su polako počinjali da vladaju horizontom.
Čim smo prešli granicu između Quebec-a i New Brunswick-a, ušli smo atlantsku vremensku zonu. Kao klinac, na
časovima kanadske istorije, učio sam da je New Bruswick u stvari jedina kanadska provincija koja je bilingualna. Ovu dvojezičnost su momentalno najavili saobraćajni znaci štampani na oba jezika, i radio programi na
čiji se repertoar konstantno menjao između engleske i francuske muzike.
New Brunswick
U prvom "većem" gradu - Edmundston-u, varoši koja broji nekih 20.000 stanovnika, stali smo da protegnemo noge i popijemo kafu. U lokalnom Tim Hortons-u, prodavačica je bila duboko potresena pošto je tog jutra na radiju
čula da je neko, njoj potpuno nepoznat, u prestonici Fredericton-u izvršio samoubistvo. Setih se iznenađenja mojih roditelja, kada su po našem dolasku u Toronto, shvatili da maltene svako ubistvo u gradu najavljuju na lokalnoj televiziji. Tada bi
ćale bio zadivljen gradom u kom su ubistva toliko retka i vredna večernjih vesti. Ja sam se sada, u New Brunswick-u, divio društvu kojem su ubistva maltene nezami-sliva i u kojem nasilje retko nalazi pristalice.
 Uz reku St. John, koja deli New Bruswick od američke države Maine, nastavili smo putovanje kroz netaknutu divljinu, pokvarenu samo asfaltom kojim se mi truc-kamo, seocima od po desetak kućica koja su se sporadično pojavljivala i znakovma za nacionalne parkove koji se ponavljaju na svakih pedesetak metara. Nakon tri sata vožnje, i put i reka reka St. John polako skreću ka istoku i glavnom gradu Frederictonu.
Pomalo smo razočarani Frederictonom, pošto je taj grad po izgledu veoma sličan Mississaugi. Centar se ne razlikuje od predgrađa, sa svih strana blješte neonski znakovi benzinskih pumpi, plaža i "fast food" restorana. granice sa Nova Scotia-om.
Procenili smo da će taj put trajati neka tri sata, a stomaci su već počeli da nam krče. Ideju za večeru nam je dao saobraćajni znak koji upozorava na opasne losove. Odlučili smo da svratimo u neko malo mesto i nađemo
čorbu od losa, roštilj ili neke šnicle ... ma bilo šta od ove rogate zveri, u nekom autentičnom New Bruswick sosu. Na prvom izlazu sa auto-puta, skrenuli smo u mesto, toliko malo da se
čak ni na mapi ne pojavljuje njegovo ime. Stotinak kućica, velika katolička katedrala koja je svojom grandioznošću zaklanjala
čitavo selo, i benzinska pumpa sa prljavim, nesređenim restoranom, bio je naš slučajni izbor za spas od gladi. Što se tiče specijaliteta od losa, bili smo duboko razočarani kada nam je konobar objasno da su ove životinje pod zaštitiom kanadske vlade, i da godišnji broj dozvola koje se izdaju za lov, nije dovoljno da ispuni potražnju lokalnih restorana. Morali smo da se zadovoljimo porcijom pilećih krilaca uz hokejašku utakmicu na TV-u, koju je celo selo došlo da gleda. Za razliku od Quebec-a i ostale dela Kanade, složnost frankofonaca i anglofonaca je deo svakodnevice u New Brunswick-u. Toj složnosti je bila svedok ova utakmica između Severne Karoline i Montreala. Za razliku od nas "došljaka", žitelji ovog sela su znali oba jezika i sa komentatorima navijali za ekipu
Montreala.
Nova Scotia
Zadovoljni večerom, odlučili smo da proletimo kroz Moncton, grad sličan Fredericton-u i Edmundston-u, i nastavimo ka našoj poslednjoj destinaciji: Halifaxu. Uostalom, shvatili smo da suština New Brunswick-a ne leži u njegovim "velikim" gradovima,
već u malim seocima nepoznatim ostaloj Kanadi.
Posle Moncton-a ubrzo prelazimo neprimetnu granicu sa Nova Scotia-om, gde nas dočekuje gusta magla. Ona nam najavljuje bliskost hladnog Atlanskog okeana, i prati nas sve do Halifaxa, gde je zamenjuje kiša i vetar, oštri kao žilet. Moja sestra nas dočekuje na kampusu Dalhousie fakulteta u majici kratkih rukava, i uverava nas da ovo uopšte nije neobično vreme za Atlansku obalu. Pomalo razočaran vremenom i njenim izjavama, odlazim na spavanje, a ni sanjao nisam da
ću po buđenju imati najlepše jutro, baš onakvo kakvo obično zamišljamo posle bure.
 Halifaks je lepo sređen grad -
čist, organizovan, sa brojnim šetalištima, ipak me iznenađuje nedostatak starijih građevina. Jednostavno, to se ne slaže sa onim što sam učio u srednjoj školi o istoriji Kanade - da je Halifaks jedan od najstarijih gradova na severnoameričkom kontinentu. Sestra mi objašnjava da je veliki deo Halifaksa uništen decembra 1917. godine kada su se dva broda koja su nosila municiju za evropski front sudarila. Ta eksplozija je zapisana kao najveća u istoriji
čovečanstva pre atomske bombe, a odnela je preko 1.500 života. U njoj je nestala luka i veliki deo starog grada.
Ipak, tu kataklizmičnu eksploziju su preživele tvrđava i pivara Keith's-a koja nam je, naravno, bila prva na repertoaru turističkih ekskurzija. Pivara Keith's osnovana je 1820. godine kao Molson i Labatt, važan je deo kanadske istorije i jedna od prvih industrija u Halifaksu.
Preko puta pivare je luka, po čijem keju su načičkani restorani morskih specijaliteta, stare jedrilice koje nude turističke ture i sitni ribarski brodići. U restoranu iz kojeg dopire miris (za nekoga smrad) sveže morske hrane naručujemo specijalitet iz ovih krajeva:
čorbicu od školjki. Iako je klopa bila izvrsna, bili smo nezadovoljni porcijom i vrtoglavom cenom. Bacio sam pogled na pod i odmah shvatio u
čemu je stvar: patos nije olajisan.
Posle ručka smo se prošetali strmim ulicama, i nakon nekoliko sati shvatili smo da smo obišli ceo grad. Populacija Halifaksa sa okolinom, iznosi nekih 300.000 ljudi, od
čega jednu trećinu čine studenti sa lokalnih fakulteta. Po završetku školske godine, grad postaje prazan i tih.
Dan završavamo u lokalnom baru, gde se toči neiscrpna reka Keith's-a i to upola cene, a atmosfera - za razliku od Toronta i ostalih metropola Kanade, je prava domaćinska.
Atlantska obala
Mada se Halifax nalazi na obali, njegova luka je u zalivu, tako da pogled na Atlantik iz ove perspektive ne sadrži ogromnu prostranost koju smo zamišljali. Umesto hladne, maglovite nedogledi, Atlantski okean izgleda kao mala rečica sa
čije druge strane se prostire Dartmouth - Missisauga Halifaksa. Zbog toga smo sledeće jutro, napravili ekskurziju do malog ribarskog sela udaljenog
četrdesetak kilometara od Halifaxa.
Peggy's Cove se nalazi na ivici Nova Scotia-e, na samom rubu severnoameričkog kontinenta. Selo je sagrađeno na stenama o koje Atlanski okean neumorno baca svoje talase potpomognute neprekidnim vetrom. Nekoliko ribarskih kućica na vodi, prodavnice suvenira i jedan svetionik koji se prkosno odupire kiši, talasima i vetru, načičkani ribarski brodići, to je šarmantni Peggy's Cove. Ispred svake kućice stoji po jedno prastaro sidro, a meštani su nam objasnili da je on simbol porodice i ponosa u ovim krajevima.
Spuštamo se do same ivice stenovite obale, gde nas zasipa vodena prašina. Pogled se prostire u nedogled, ka Evropi…
Saginjem se i uzimam iz ruku gutljaj ovog ogromnog prostranstva, koji nas sve deli i koji smo svi preleteli više puta, odlazeći ili dolazeći iz naše domovine. Sunce iza nas lagano zalazi, a mi se polako penjemo uz stenovitu obalu i odlazimo… Sutra se vraćamo u betonsko srce Kanade. |
|
|
|
|
|
|
|
