|
|
|
Na točkovima od Ontarija do Atlantika |
|
Vreme je za avanturu! |
|
|
|
Prva etapa ostaće upamćena po Kingstonu i Montrealu u kojima su se
ispisale neke od početnih stranica kanadske istorije |
|
Tekst i foto: Vladimir Stanojlović |
|
|
 |
|
Tvrđava Fort Henry,
Kingston |
Čim sam završio studije, uopšte se nisam osećao zadovoljno, a na užasavanje moje majke još manje sam bio spreman da odmah tražim posao. Iskreno, pomalo me plaši ovaj kanadski sistem „od devet do pet“, pisanje rezimea, monster.com, traženje posla i intervjui na kojima sam sebe moraš da reklamiraš, nekako su mi otužni i ne spadaju u onaj deo stvarnosti koju sam zamišljao nakon školske karijere.
Jednog jutra uz prvu kaficu video sam „Čiode“ i tekst „Zapadno od raja“ i dok sam
čitao rekoh u sebi: „Pa to mora da je prava avantura! Ljudi proputovaše celu zapadnu Kanadu, mora da je pravo osveženje izaći malo iz ove betonske ludnice Toronta“. U tom momentu, kao poručen zazvonio je telefon. Na drugom kraju je bila moja sestra koja studira na Dalhousie fakultetu u Halifaksu. Žalila se na to kako su avionske karte do Toronta odjedanput naglo poskupele, baš zato što se svi studenti vraćaju kući.
„Pa zašto ne bih i ja krenuo na četiri točka ali ovog puta u drugom pravcu?“, pomislio sam i isto predložio kao iz topa. I tako i bi. Istog dana stavio sam na papir plan ove avanture, izmolio nekako kola od
ćaleta, pozvao ortaka u Kingstonu da mi pravi društvo, i javio sestri da
ću lično doći po nju. Za dve nedelje već sam bio na putu do Atlantika.
Kingston
Put do Kingstona bio je potpuno neprimetan. Kratko rečeno, to je tri sata vožnje kroz urbanu džunglu, ne mnogo drugačiju od Missisauge ili Scarsbourough-a. Famozni autoput 401 koji je širok
četiri do pet traka, krivuda ispod neonskih natpisa mega firmi: Sprint Canada, GMC, AT&T. Na svakih pet kilometara stoji reklama za Mekdonalds, Tim Hortons, Burger King. Prolazim kroz Whitby, Ošavu, Port Hope - mesta kojima se predgrađe ne razlikuje od centra i
čiji meštani sa žudnjom sanjaju o životu u Torontu.
Na posletku stižem u Kingston gde me dočekuje ortak Vuki koji tu studira na Queen's fakultetu. Na repertoaru je, kao što je i obećao, provod po raznim studentskim barovima u centru ove varoši. Mnogo me je začudilo što u svim tim barovima koji vrve od studenata, uopšte nije bilo lokalnog stanovništva. Svaka osoba sa kojom sam imao šanse da malo popričam bila je iz Toronta, Vankuvera, Montreala i ostalih gradova koji su daleko od Kingstona. Ipak, taj nedostatak lokalaca bio je popunjen ponosom koji je svaki student, uključujući i mog druga, osećao prema svome privremenom fakultetskom gradu. Mali milion puta
čuo sam kako je Kingston bio prva kanadska prestonica i rodno mesto oca Kanade Sir John A. MacDonald-a.
„On je, kao i svi mi voleo da popije“, kaže mi David, pripiti student istorije, dok je ispijao
čašu hladnog Keith's-a.
Odlučio sam da malo obiđem Kingston i upoznam grad u kojem se školuju mladi iz cele Kanade. Biti u ovom mestu a ne videti njegovu prvu građevinu - Fort Henry, značilo bi kao da niste bili u Kingstonu.
Reč je o tipičnoj severnoameričkoj tvrđavi koja nadgleda ušće reke St. Lawrence u jezero Ontario. Usred nje stoji kip ekstravagantno obučenog francuskog musketara, koji tvrdoglavo gleda ka ušću dok rukom pokazuje na usta topa na koji je naslonjen. To je Frontenac, francuski
osnivač Kingstona, i taj kip ga predstavlja u momentu kada je engleska armija napala Fort Henry, tada deo Nove Francuske. Engleski general je hteo da pregovara sa njim, ali je on na taj poziv za pregovore odgovorio: „Možete pregovarati samo sa ustima mog topa“. Dok sam slušao legendu o Fort Henriju, shvatio sam da i Kanada, ovako mlada zemlja, ima svoje Strahinje, Obiliće i Kraljeviće.
Na putu od Kingstona ka Montrealu nalazi se kompleks građevina okruženih petometarskim zidinama
čije vrhove krasi gusta bodljikava žica. Vuki mi objašnjava da je to federalni zatvor, najveći u Kanadi, i pokazuje mi na mali
prozorčić na gornjem spratu jedne od zgrada.
„Tu je smešten Pol Bernardo, masovni ubica iz St. Catherin's-a čiji se notoritet u kanadskoj istoriji poredi sa O.J. Simpsonom i
Čarls Mensonom. Morali su da ga izdvoje od drugih zatvorenika, inače bi ga ovi ubili“, kaže Vuki i dodaje da je preko puta ženski zatvor iz kojeg je nedavno, na užasavanje cele zemlje, puštena Karla Homolka, neverna žena Pol Bernarda.
Montreal
Nismo odmakli ni 40 kilometara od Kingstona, kada me je zaustavila policija. Odmah sam pripremio dozvolu i „sveto“ osiguranje. Naravno, prekršaj je bio za prekoračenje brzine. Zalepio mi je kaznu od $130.00 i pasivno napomenuo da mogu da je nosim na sud ako hoću. Pitao nas je gde idemo, na šta smo odgovorili da smo na putu do Halifaksa. On se nasmejao, reče da je studirao tamo i da je grad super za studente. Ponadah se da
će u to ime ipak pocepati kaznu, ali od toga nije bilo vajde.
Put kroz Quebec se nije razlikovao od puta kroz Ontario, i jedini signal da smo prešli granicu bili su istaknuta zastava Quebec-a i saobraćajni znakovi na francuskom. I dalje se sa svake strane prostirala betonska konglomeracija mega firmi i „fast food“ restorana.
Pre nego što smo se smestili kod prijatelja, koji su nam pružali konačište u Montrealu, skrenuli smo do prve piljarnice gde su nas
čekale hladne flaše piva izložene u miljeu drugih neophodnih namirnica. Bio je to još jedan znak da više nismo u Ontariju. Prvo što smo poželeli bila je želja da okusimo noćni život Montreala. Naši domaćini su odmah predložili da izađemo na „novo mesto“ koje je u stvari bila stara gotska katedrala, kupljena po visokoj ceni, pretvorena u noćni klub. Na svakom uglu se
čuje pomešani žagor na francuskom i engleskom, barovi i klubovi su krcati i rade duboko u
noć. Na ulicama Montreala slabo ima taksista iz Pakistana i Etiopije. Zamenili su ih oni sa Haitija i iz Severne Afrike.
 |
|
Katedrala Notre Dame,
Montreal |
U zoru, posle burne večeri, odlučili smo da otkrijemo dnevne čari prestonice Kvebeka. Prva destinacija je bio mali, prljavi, jevrejski restoran, na ulici San Loren, u kom su znojavi konobari sa masnim kravatama služili lokalni specijalitet pečen na pravom
ćumuru - montrealsko sušeno meso. Sa zidova su nam se kezili portreti poznatih mušterija: Woody Allen, Dustin Hoffman i Džorž Forman, koji su izjavljivali da je klopa kod „Shwartz-a“ najbolja u Montrealu. Priznajem da ne lažu. Slažem se i sa mojim
ćaletom, koji mi je poručio da je klopa na mestima sa olajisanim patosom obično najbolja, i preporučujem svakom ko se zadesi u ovom gradu da proba ovaj specijalitet.
Posle obilnog doručka krenuli smo u šetnju po starom gradu. Prva na repertoaru je bila katedrala Notre Dame, koja sa svojom grandioznošću i lepoti ne zaostaje za starim, evropskim hramovima. Izgrađena je 1824. godine kada je u Montrealu živelo oko 30 hiljada duša. Ova disproporcija između tako sićušnog grada i katedrale, samo svedoči o važnosti religije u ranim danima francuske kolonizacije severnoameričkog kontinenta.
Preko puta Notre Dame katedrale je trg „Place d'Armes“ gde se nalazi kip osnivačima Montreala. Pored Maisonneuv-a, francuskog osnivača, nalaze se Indijanci, svete sestre, moreplovci, kao i likovi svih onih koji su ostali zaslužni što se ovaj kontinent od divljine pretvorio u betonsku, urbanu mašinu, vrlo značajnu na političkoj i ekonomskoj sceni celog sveta.
Posle „Place d'Armes“ nastavljamo šetnju ka trgu Žak Kartier, čija je kaldrma preplavjena turistima, lokalnim muzičarima i uličnim cirkuzantima. Sedamo u
kafić, iz čije se bašte prostire predivan pogled na luku i pijemo pravu tursku kaficu. Atmosfera pripada više Evropi, nego severnoameričkom utilitarnom stilu života. Ljudi ne žure, naručuju kafe sa konjakom usred bela dana, opušteno
ćaskaju… Zavodnici uživaju u popodnevnom ručku u izlozima malih i preskupih restorana i odugovlače svaki zalogaj kako bi skratili vreme do noći i još jednog ludog provoda… A mi žurimo da nastavimo put za Quebec City.
Pročitajte nastavak (drugi deo):
Evropa
na severu Amerike
|
|
|
|
|
|
|
|
