|
|
|
Indijanski rezervat Grand River |
|
Ljudi zemlje |
|
|
|
Stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat ''Šest nacija - broj 40'' u kome žive plemena: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora
i mada su međusobno podeljeni i pričaju različitim jezicima, složni su kada treba nešto da zarade od turizma |
|
Piše: Suzana Sudar |
|
|
 |
|
|
|
|
U indijanske rezervate ide se iz tri razloga: da kupite cigarete koje su tri puta jeftinije nego u kanadskim prodavnicama, da u toku leta pogledate raskoš njihovih rituala ili da se uverite da Indijnaci stvarno još uvek postoje.
Pre ulaska u njihovu zonu opomenuti ste da to činite na sopstvenu odgovornost.
Čini se da bi turistima bila bolja napomena da ispoštuju običaje i navike Native People ili First Nation, kako se zvanično zovu na
severnoameričkom kontinentu.
Podeljeni ali složni
Na Grand River teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat ''Šest nacija - broj 40'' u kome žive plemena: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom nagradila ih je britanska kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, kada su se pod vođstvom kapetana Džozefa Brenta borili na strani Engleza. Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet i sveden na jedva 186 hektara, dok se,recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara.
|
 |
|
Spomenik kapetanu Džozefu Brentu |
Bilo da ste se slučajno ili namerno zatekli na njihovoj teritoriji, utisak je isti - zaboravljeni od Boga i od države, ostavljeni su da u tišini žive u skladu sa običajima na koje su vekovima navikli. Već na prvi pogled vidi se pustoš, prašnjave ulice, straćare, zapuštena dvorišta i po neka kamp kućica koja je pretvorena u prodavnicu cigareta. Na usamljenom trgu vijore se zastave osvajača – Velike Britanije, Amerike i Kanade, ispred kojih je podignut spomenik njihovim palim borcima u Vijetnamskom, Korejskom i Drugom svetskom ratu.
Ako vas ovaj sablasni prizor ne obeshrabri i uđete dublje u teritoriju, uz pomoć jednostavno nacrtane mape koja je, slučajno ili namerno, na nekoliko mesta pogrešno obeležena, naići
ćete na sasvim drugi prizor. Sveže okrečene kuće, uređene bašte, dvorišta puna živine, komšinice koje se dovikuju preko plota, deca jure na rolerima. Kao da ste u Banatu.
Iako su plemena međusobno podeljena i pričaju različitim jezicima, složni su kada treba nešto da zarade od turizma. U centru u kome se nalaze prodavnice sa raznoraznim autentičnim suvenirima, među kojima su spiritualne skuplture, grnčarija, nakit, mokasine, amajlije od perja, razne perle...
Kreiranje osmeha
Veliki Vuk pripada najbrojnijem plemenu Mohavk. Izrađuje božanstvene figure u kamenu i drži prodavnicu u kojoj prodaje sve što su njegove ruke stvorile: mokasine, ogrlice, maske, toteme, indijanske frule, bubnjeve. Jedan je od retkih koji je raspoložen za priču ali, kao i svi drugi, nije za slikanje.
 - Svaki dan dolaze i prolaze ljudi, osećamo se kao u zoološkom vrtu. Slikaćete ono najlepše, našu filozofiju života u pesmi i igri. Kamen koji oblikujem je živa materija, jedinstvo vode, peska i krečnjaka. Ima svoju istoriju i svoju budućnost. Bio je svedok propasti svih imperija, pokazatelj koliko je sve na svetu privremeno, a on kao priroda trajan. Mi crpimo snagu iz prirode. Ja sam
čovek zemlje. Sakupljam osmehe. Moja porodica su ljudi, drveće, ptice, reke, planine...
Priča o njegovom narodu ne zapisuje se, kako kaže, po turističkim brošurama i knjigama. Prenose je preko majki, s kolena na koleno, jer je to je jedan od načina da opstanu. Iako se obrazovao na visokim školama, vratio se u svoje pleme da nastavi tradiciju predaka.
- Kad je beli čovek došao, predstavljali smo petinu ljudske populacije na planeti. Danas nas je ostalo svega deset odsto od tog broja, ali nisu uspeli da nas potpuno unište zbog našeg duha. U spoljnom svetu imate puteve, velike kuće, radnu nedelju od ponedeljka do petka, radni dan od devet do pet. Mi znamo za moderna dostignuća, ali nam to ne treba. Živimo dan za danom i stvaramo život po našoj meri. A najvećim darom smatramo kreiranje osmeha.
Biološki rat
Indijanci imaju najveću stopu samoubistava u Kanadi. Uvučeni u kriminal, drogu i alkohol, prosečni životni vek im je oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni i žive od socijalne pomoći.
Malo je poznato da su u Kanadi imali dobro razrađen metod za njihovo etničko
čišćenje, ''suptilniji'' i manje bučan od onog koji su primenjivali Amerikanci. Jednu od glavnih uloga u tom osmišljenom procesu odigrala je katolička i anglikanska crkva
čiji su sveštenici pod velom misionara vodili krstaški rat u pohodu belog
čoveka kroz ovu ogromnu zemlju.
 Niko danas u Kanadi sa ponosom neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata zabeležen sredinom 19. veka u Britanskoj Kolumbiji i da je primenjen na Indijancima. Naime, crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine
ćebadi koje su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, pokošeni su talasom smrti. Početkom 20. veka, misionari osnivaju škole i internate, koje su zvanično služile za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve, samo ne to. Tokom nekoliko decenija, sve do sredine 60. tih godina, među njihovim zidovima, odigravale su se prave drame u kojima su glavnu ulogu igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje te dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja, bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su sa da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama.
Trebalo je da prođu decenije, kako bi se čula istina o „strašnim i ratobornim“ Indijancima. Godine koje su proveli u paklu, nasilno odvajanje od porodica, silovanja, drogiranja... Iako se obično misli da je njihovo istrebljenje bilo vezano za osvajanje kontinenta i da se završilo sa formiranjem modernih država na ovom prostoru, ono ni danas, nažalost, nije prestalo. Kevin Anet, bivši paroh Ujedinjene crkve Kanade, 1996. godine optužio je
čelnike svoje crkve za organizovanje logora smrti, brutalna ubistva i tajne masovne grobnice indijanske dece koja su volšebno nestajala iz škola koje je organizovala ta crkva. Odlukom
čelnika ove verske organizacije ekspresno je izbačen iz crkve, a mediji su zataškali skandal.
Legenda
Ali, Native People, i pored svega opstaju.
Sumoran i naizgled napušteni rezervat za tili čas je oživeo. Uz zvuke starih instrumenta, zapevali su i zaigrali u slavu majke zemlje.
 Legenda kaže da se nebeska žena razbolela kada je zatrudnela. Njen muž je u potrazi za lekom iskopao toliko duboku rupu da je ona propala kroz nju i upala u vodu. Doleteo je labud, pokupio je i stavio na leđa kornjače. Vidra joj je donela blato koje je namazala preko leđa kornjače i tu je zasadila korenje, drveće, trave, sve što je pokupila dok je padala kroz rupu. Tako je nastala majka zemlja.
Šarenilo perja i nošnji simbolizuju boje po kojima žive a sadržane su u sedam zvezda. Žuta je simbol rađanja sunca, crvena predstavlja strast, zelena je boja prirode. Crna je obeležje destrukcije, plava je boja snova, a bela mira. Ljubičasta je simbol lepote i duha.
Danas potomci Mohavka ali i drugih indijanskih plemena u Kanadi, žive u totalnoj izolaciji, na margini društva, okrenuti alkoholu koji je pobio više njihovih predaka nego puške ''plavih mundira''. Vatrena voda delovala je razorno na njihov organizam, genetski potpuno nepripremljen za takvu supstancu, što je beli
čovek i te kako znao da iskorsti.
- Ako vam se večeras kada sklopite oči pojavi osmeh na licu, naša misija je imala smisla – rekao je na rastanku Veliki Vuk, naš slučajni
vodič kroz mali, veliki svet zaboravljenog naroda.
|
|
|
|
|
|
|
