|
Prošle godine, u decembru mesecu, bila sam gost Internacionalne biblioteke u Stokholmu. Pored mene bilo je još pet dečjih pisaca (iz Brazila, Meksika, Južne Afrike, Rusije i Jordana). Naša poseta Švedskoj sastojala se iz nekoliko nivoa. Imali smo mogućnost da se između sebe upoznamo i razmenimo stvaralačka iskustva. Zatim, predstavili smo svoje knjige švedskoj publici u nekoliko gradova, i ono najvažnije, družili smo se sa decom koja su «naše gore list». Šveđani smatraju da je veoma značajno da deca koja su rođena u Švedskoj, a vode poreklo iz drugih krajeva sveta, očuvaju maternji jezik, običaje i kulturu naroda iz koga potiču. Stručnjaci u švedskom obrazovnom sistemu veruju da se ovo najbolje sprovodi u delo, upravo pri susretima dece i pisaca. Tako sam u toku mog boravka u Švedskoj upoznala veliki broj dece i nastavnika koji govore
našim jezikom. Vrlo brzo sam shvatila da ću najmanje pogrešiti i nikoga neću uvrediti ako koristim baš ovaj termin -
naš jezik. Iako zvanično postoje podele na srpski, bošnjački i hrvatski, na jednom
času maternjeg jezika u Švedskoj mogu se naći deca iz različitih krajeva bivše Jugoslavije. Osim ove pojedinosti shvatila sam i sledeće:
- Da bi me deca razumela moram da govorim veoma sporo i da upotrebljavam kratke jednostavne reči.
- Podjednako ih zbunjuju i književni tekstovi i žargon kojim govore mladi u Srbiji.
- Ćirilica im pravi manje ili veće probleme do četvrtog razreda (čast izuzecima). Učenici se u tom periodu bore sa jezikom domaćina.
- Deci u dijaspori potrebne su drugačije knjige nego deci u Srbiji.
Po povratku u Beograd, održala sam nekoliko predavanja na temu Rad biblioteka u Švedskoj, napisala sam nekoliko tekstova za novine, i taman kada sam pomislila da se moja švedska avantura završila, usledio je poziv profesorke srpskog jezika i urednice web stranice «Tema maternji jezik», Ane Šebešćen, da gostujem na trećoj konferenciji nastavnika srpskog jezika u Švedskoj. Od mene se očekivalo da u saradnji sa izdavačkom kućom Kreativni centar, pripremim idejni projekat knjige za maternji jezik za decu u
dijaspori.
Ponovo sam u Švedskoj. Ljubazni domaćini me najpre vode na 23. sajam knjiga u Geteborgu. Okupilo se više od 800 izlagača iz 20 zemalja. Tema je – Estonija. Statistika kaže da je za tri dana sajma bilo 105. 000 posetilaca. Među deset posetilaca, sedam je žena. Gostovali su izraelski pisac Amos Oz, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1984. Dezmond Tutu, italijanski pisac Klaudio Magris i mnogi drugi. Moju pažnju privlači obeležavanje stogodišnjice rođenja Astrid Lindgren,
čuvene autorke Pipi Duge Čarape. U centralnom delu sajamske dvorane nalazio se trg Astrid. Kroz igru i zabavu, deca su mogla da se upoznaju sa knjigama ove poznate
spisateljice.
Sledećih nekoliko dana, provodim u malom primorskom gradu Halmstadu, na jugozapadu Švedske. U sedam sati ujutru, Ana Šebešćen i ja smo već na nogama. Hitamo na
čas srpskog jezika. Za razliku od ostalih zemalja, u Švedskoj se maternji jezik uči u okviru školskog sistema. Nastavnik
đacima dolazi «na noge». Ne retko se dešava da nastavnici u toku jednog radnog dana pređu više desetina kilometara. Nastava maternjeg jezika se održava iako je škola van grada, a na
času ima samo dva đaka. Ali nastavnicima ne pada teško što moraju da putuju od škole do škole. Ne žale se što su im na jednom
času đaci različitog uzrasta i različitog nivoa znanja maternjeg jezika, za njih je najteže što nemaju adekvatne knjige za rad. Za svaki
čas moraju posebno da se pripremaju, prikupljajući materijal iz mnogobrojnih izvora.
|
 |
|
Ana Šebešćan |
Sa nastavnicom srpskog jezika Anom Šebešćan, obišla sam veliki broj škola i prisustvovala sam na mnogim
časovima maternjeg jezika. Imala sam prilike da razgovaram i sa sedmogodišnjacima i sa osamnaestogodišnjacima. Upoređivali smo način školovanja u Švedskoj i u Srbiji. Tražili smo sličnosti i razlike u organizaciji slobodnog vremena. Pričali smo rođendanskim proslavama, o nostalgiji, o drugarstvu, o izlascima. Nikola mi je objasnio da on u školu ne nosi knjige. Na moje pitanje: «A šta imaš u torbi?» on mi je odgovorio: «Krušku». Bilo mi je zanimljivo da
čujem i kako Emil nabraja dane u nedelji: «Ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subotak i nedeljak».
- Pričajte sa detetom na maternjem jeziku!!! Mi roditelji, nikada nećemo da govorimo jezik zemlje u kojoj živimo onako dobro kako poznajemo maternji jezik. Naša deca uče jezik domaćina na svakom koraku, a maternji jezik mogu da
čuju jedino u svojoj kući. Ako se borite za nastavu na maternjem jeziku, neka to bude u školskom sistemu države. Ovo je sigurno najbolji put da na
časovima bude što više dece, a način rada se uzdiže na najviši mogući nivo. U Švedskoj se aktivno proučava dvojezičnost i podržava učenje maternjeg jezika. Bilingvijalnost podstiče plemenitost i toleranciju. Za mene je najveća radost kada se moj učenik vrati iz rodnog mesta svojih roditelja i kaže mi kako se družio sa ostalom decom. Da je išao u bioskop i odgledao film na maternjem jeziku. Kao nastavnik i kao pedagog ja se trudim da obrazujem aktivno-dvojezične ličnosti koje
će znati da koriste oba jezika ravnopravno u datim situacijama. Učim ih i latinicu i
ćirilicu, kako bi mogli da se dopisuju i četuju sa svojim prijateljima i rođacima širom sveta – objašnjava Ana Šebešćan.
Za mene je od najvećeg značaja bilo to što sam mogla na licu mesta da proverim svoju «pilot» knjigu. Deca su reagovala pozitivno. Dala su mi «zeleno svetlo» da nastavim sa pisanjem.
Krajem nedelje Ana Šebešćen i ja smo otputovale u Stokholm na konferenciju nastavnika srpskog jezika. Organizacija je bila izuzetna, plan rada raznovrstan, učesnici efikasni, ideje kreativne. Detaljnije o Konferenciji na web stranici
http://modersmal.skolutveckling.se/serbiska/ Tekst pod nazivom - Zapisnik sa treće konferencije nastavnika srpskog jezika.
Moja ideja za knjigu za decu u dijaspori nailazi na odobravanje i kod nastavnika. Sad predstoji onaj dug i težak put, od ideje do realizacije.
U Stokholmu sam imala vrlo malo slobodnog vremena. Ipak, ugrabila sam kratak predah da ponovo obiđem muzej živih knjiga Junibaken.
www.junibacken.se U ovom neobičnom i veselom muzeju, posetioci mogu da se susretnu sa junacima iz skandinavske dečje književnosti. Dok radoznalo zavirujem u vilu Vilekulu, gde živi najjača devojčica na svetu, Pipi Duga
Čarapa, razmišljam kako bi bilo divno da ovakav muzej postoji i u Beogradu...
Iz Švedske sam se vratila puna utisaka i odmah nastavila da radim na udžbeniku.
Čeka me još mnogo posla...
Vaša Jaca Petrović
|
