|
|
|
Životni put Anđe Bjeletić |
|
Vekovanje u tuđini |
|
|
|
Nisam bolesna, nego sam stara, kaže ova čila stopetogodišnja baba rodom iz
sela Trepča, kod Nikšića, koja u Americi živi od 1930. godine |
|
Piše: Ljiljana Mitrović |
|
 |
|
|
Jedna od najstarijih Srpkinja na severnoameričkom kontinentu bez sumnje je
Anđa Bjeletić. Svojih 105 godina nosi u Kupertinu, u Kaliforniji, pod
nadzorom negovateljice, dece, unučadi, pra i čukununučadi. Bistrog uma i
visprenog duha, baba Anđa u svakom trenutku zna skoro sve datume rođenja
svojih najbližih, kao i događaje koji su se dešavali bilo davne 1920, bilo
ove nedavne iz 21. veka. Jedino je noge više ne drže i polako gubi snagu i
težinu. Pre neki dan kćerka Jelena je upita:"Baba, kako si, jesi li
bolesna?", a Anđa će k'o iz topa: "Ma nisam đavole bolesna, nego sam stara!"
Neizvesno putovanje
Rođena je 25. oktobra 1901. godine u selu Trepča, kod Nikšića, kao jedno
od jedanaestoro dece Petruše i Đura Stevanovog Lalić. Imala je pet godina
kada joj je otac otišao na rad u Južnu Ameriku. Po povratku je odmah
krenuo u rat gde je poginuo zajedno sa jednim od sinova. Ostavši bez
pokrovitelja i starešine u kući, Anđa i članovi njene familije morali su
teško da rade da bi preživeli. A možete zamisliti Crnu Goru u to vreme,
junaštvo sa jedne, a krš i siromaštvo sa druge strane. U takvoj situaciji
i okruženju, žene nisu smele ni da pomisle na školu i eventualno
obrazovanje. Anđi se to nije dopadalo, pa je krišom sa bratom učila da
čita i piše. Kada je majka saznala za njenu strast, bojeći se da ne pukne
bruka strogo joj je zabranila učenje, ali već je bilo kasno. To što je
tada naučila, posle joj je mnogo pomoglo u životu.
|
Anđa
Bjeletić kao mlada
|
|
Čekanje
kao sudbina:
Anđa u Americi 1941. godine |
Kada je napunila dvadeset jednu godinu, pošla je u posetu udatoj sestri.
Hodala je, kako kaže, čitav dan da bi stigla do njene kuće. Kad tamo
zatiče još jednog gosta. Bio je to rođak njenog zeta, koji se upravo
vratio iz Amerike. Tadašnje patrijarhalno crnogorsko vaspitanje nalagalo
je da žensko sa nepoznatim muškarcem ne sme da prozbori ni reč, pa tako ni
Anđa ne progovori sa njim ni "a ". Sutradan po njegovom odlasku, zet i
sestra je upitaše šta misli o ovom čoveku. Dok se Anđa snebivala da bilo
šta kaže, oni joj saopštiše da joj je "Amerikanac" ponudio brak i da
očekuje vrlo brzo odgovor. Iznenađena i zatečena, odgovorila je da mora da
se vrati kući da porazgovara sa majkom. Posle nedelju dana došla je opet
kod sestre da je obavesti da uz majčin blagoslov prihvata bračnu ponudu.
Sledeći put kada je videla svog budućeg supruga Đorđa Bjeletića, bilo je
na sam dan njihovog venčanja, 9. aprila 1921. godine.
Upoznavanje i medeni mesec trajaše jednu noć. Već sutradan, Đorđa koji je
po povratku iz Amerike počeo da se bavi preduzetništvom, pozvaše u Srbiju
na pregovore za kupovinu neke zemlje, gde ostade šest meseci. Potpuno
predana mužu kojeg gotovo nije poznavala, Anđa je dosta propatila za to
vreme i, veli, da su joj to bili teži dani, nego sve što je prošla pre
braka. Živela je sa Đorđevim roditeljima, za nju potpunim strancima, mnogo
je radila i strpljivo čekala muževljev povratak. A kada se vratio, stvari
su se promenile iz korena. Preselili su se u Bileću, kupili kuću i Đorđe
je započeo unosan posao sa jednim prijateljem.
Godine 1923. dobili su sina Božidara, a samo godinu dana kasnije i Dušana.
Politička nestabilnost i ekonomske neprilike u Jugoslaviji 1926, naterale
su Đorđa da prekine sa preduzetništvom i da se vrati u Ameriku. Zaposlio
se u rudniku bakra u Bjut-u (Butte), država Montana. Trebalo mu je
nekoliko godina da sakupi pare i pošalje supruzi i deci za karte da mu se
pridruže. Tako je aprila 1930, dvadesetdevetogodišnja Anđa sa sinovima
krenula u obećanu zemlju.
Putovanje za Ameriku je bilo dugo i neizvesno. Najpre su vozom stigli do
Francuske, a potom su se ukrcali na brod za Njujork. Onda su proputovali
gotovo celu Ameriku da bi stigli do mesta Bjut. U to vreme bila je prava
retkost videti ženu da putuje sama sa decom i Anđa je uvek govorila kako
je jako ponosna na taj svoj put, jer je išla ka dalekom i nepoznatom cilju
bez znanja jedne jedine reči engleskog jezika.
U vreme kada je stigla u Bjut, ekonomska situacija nije bila nimalo sjajna.
Ljudi su masovno ostajali bez posla, kuće su se gubile za dan, prodavale
su se ovce za hleb, tako da se život u ovom rudarskom gradu nije
razlikovao od onog u Crnoj Gori.
- "Đe ovo dođoh?", pitala sam se, ali i nadala se i verovala da će biti
bolje, Najvažnije je bilo da je porodica na okupu.
Pomoć za zavičaj
U Americi je rodila Jelenu (1931) i Jovana (1933). Nažalost, rudnik u
Bjutu se zatvario već sledeće godine i Đorđe u potrazi za poslom odlazi na
Aljasku, a Anđa ostaje sama sa četvoro dece.Tada je, kako kaže, naučila da
je ženama život čekanje. Dani su joj prolazili u samoći, strepnji, strahu...
I tek ponekad, dogodi se neki radostan trenutak. Bog samo zna kako se
snalazila da bi očuvala familiju. Pomogali su joj komšije i prijatelji -
Crnogorci, Dalmatinci, Hercegovci, Finci, Irci... Najveća pomoć joj je bila
to što je familija Babb odbila da prima kiriju sve dok je Đorđe na Aljasci...
U tom čekanju da opet svi budu zajedno, nije sedela skrštenih ruku. Radila
je mnogo i pomalo štedela. Od te usteđevine je uspela da kupi kuću od tri
prostorije 1937. godine, koju je platila 900 dolara.
Ali,
jedna muka nikada ne ide sama. Njen Đorđe se povredio u rudniku 1944.
godine, i od tada nikada više nije mogao radi pod zemljom. Svoj radni vek
završio je kao sajdžija. Od nadoknade za njegovu povredu, porodica
Bjeletić prvi put kupuje nova kola, a Anđa donosi odluku da stvari uzme u
svoje ruke i počinje da se bavi nekretninama. Kupuje još jednu kuću, ovog
puta podiže kredit na 1.100 dolara i planira da rate rasporedi na nekoliko
godina. Kako joj se nije dopalo plaćanje kamate, na njoj svojstven način
uspeva da je otplati za šest meseci.
I dok se finansijska situacija kod Bjeletića vremenom popravljala, stanje
u rodnom kraju bivalo je sve gore. Sećajući se jada i bede u otadžbini u
Prvom svetskom ratu, Anđa nikada nije zaboravila svoje rođake. Nesebično
ih je pomagala novcem, hranom, odećom. Od 1945. do 1954. poslala je preko
200 paketa u Crnu Goru. Kada je posle mnogo godina posetila svoju zemlju,
ljudi su dolazili da se zahvale za milost koju im je godinama pružala.
Anđa Bjeletić je u svakom času bila uz svoj rod i znala je da poreklo nije
samo ponos već i briga i dužnost prema bližnjima. I u Bjutu, i kasnije u
Kaliforniji, bila je aktivna u srpskoj zajednici i crkvi, kao članica Kola
srpskih sestara i član Srpske nacionalne federacije.
Posle smrti supruga Đorđa, odlučila je da se sa sinom Jovanom preseli u
Kaliforniju, gde joj živi ćerka Jelena sa suprugom Radovanom. I tako
zadnjih četrdeset i kusur godina, baba Anđa dane provodi u Kupertinu. A,
koliko je cenjena i poštovana, govori i podatak da je na njen stoti
rođendan, koji je proslavila u Centru Sveti Arhanđel Mihailo u Saratogi,
došlo više od 300 gostiju. |
|
Čiode,
maj 2006. |
|
|
|
|
|
