|
|
|
Goran Nerić, filmski producent |
|
Trčanje na duge staze |
|
|
|
Za život me je najbolje pripremio rukomet, gde sam naučio da padam i da se
dižem izguljenih i krvavih kolena i laktova, i da nastavim dalje sa novim
poletom, kaže nekadašnji reprezentativac Jugoslavije koji danas živi u
Montrealu |
|
Tekst i foto: Vojo Mačar |
|
 |
|
|
Sa Goranom Nerićem, nekada velikim rukometnim asom i olimpijskim
reprezentativcem bivše Jugoslavije, nedavno smo se susreli u srcu
Montreala, koji je on pre nekoliko godina izabrao za svoj životni i
stvaralački prostor preselivši se iz francuske prestonice. Neposredno po
završetku profesionalne sportske karijere, iako diplomirani ekonomista,
počeo je da se bavi različitim formama dokumentarnog filma, a ponajviše
snima-njem i režijom kratkih reportaža za različite filmske kuće iz Pariza.
- Još dok sam igrao rukomet u Francuskoj, završio sam filmsku školu ESRA u
Parizu, tačnije studije režije i produkcije, u trajanju od tri godine.
Tada sam se bavio idejom da spojim korisno i lepo, moje znanje
diplomiranog ekonomiste i moju pasiju- film, u jedan za-nimljiv biznis
koji je u to vreme 1989-90. bio nov i originalan. Naime, ideja je bila da
ponudim stranim producentskim kućama kompletne tehničke filmske usluge
snimanja u Bosni po cenama van svake konkurencije. Projekat, međutim,
nikada nije zaživeo zbog rata - priča Goran Nerić.
Šarena laža
To što je napravio iskorak iz sporta u film jeste, kako kaže, posledica
iskonske želje u traganju za odgovorima na neke nepoznanice iz ljudskog
života koje bi i njemu i drugima mogle pomoći u traženju samih sebe.
- Rekao bih da je to pokušaj da se da nekakav smisao tom lutanju i
traženju koje nazivamo življenjem.
Plavi dres |
|
U sportskoj pečalbi, Goran Nerić je igrao za francuske prvoligaše "Mougis" i "Bordo",
a dres reprezentacije Jugo- slavije oblačio je 38 puta u generaciji plavih
rukometnih velemajstora kojoj su pripadali Zlatan Arnautović, Momir Rnić, Enver
Koso, Drago Jovović, Stjepan Obran, Jasmin Mrkonja, Petar Mahne, Pavel Jurina,
Jovica Cvetković, Velibor Nenadić, Adnan Dizdar, Mile Isaković i Jovica Elezović. |
Po njegovim rečima, baviti se umetničkim profesijama na Zapadu nije lako i
i jednostavno ni za državljanje tih zemalja, a pogotovo ne kad ste stranac
koji započinje karijeru bez preporuka u domenu gde su poznanstva i veze
možda i važnije od talenta.
- Život dokumentarnog sineaste, stranca i eks-Jugoslovena, je mukotrpan i
dug put na kojem sam ja dosada pobrao više trnja nego ruža. Do sada sam
napravio tri dokumentarna filma, od kojih je „Zona Arizona“ bila viđena i
nagrađivana na više festivala dokumentarnog filma, a prikazana je na
programu francuske televizijske kuće „Plenete“. Godine 2000. bio sam
pozvan da taj film prezentujem na FFM Montreal, najvećem internacionalnom
festivalu u Severnoj Americi i tu sam sreo interesantne i otvorene ljude,
koji su bili zainteresovani za moje projekte. Jedan od presudnih faktora
za preseljenje u ovaj grad bilo je i to fantastično šarenilo ulica
ispunjenih svim mogućim i nemogućim etno grupama i njihova pacifistička
koegzistencija - priča Nerić i dodaje da je sklon traganju ka novim
uzbuđenjima. - Ili što u svetu šou-biznisa nazivamo „dovođenje u opasnost
po vlasti-tom izboru“. To je jedan od klasičnih primera kako nas naše
vlastite iluzije i snovi zavode na pogrešne puteve, gde mislimo da su sve
promene pozitivne i plodotvorne. Tako i ja danas, nažalost, moram da
konstatujem da je to bila samo još jedna nova „šarena laža“, ovog za mene
novog dela planete, iako sam ovo vreme iskoristio da se profesionalno
usavršim, te sam za dve godine završio magistarski rad na Odseku filmskih
studija Univerziteta u Montrealu.
Za život ga je najbolje pripremio rukomet koji je počeo da igra još kao
pionir u RK „Radnički“ iz Goražda, koji je nekada slovio kao najveći
rasadnik talenata.
- Prve sportske korake sam napravio sa čuvenim goraždanskim golmanom
Trumanom, da bi kasnije od nas stotinak napravljena selekcija od
petnaestak, koje je trenirao poznati stručnjak, danas pokojni Ostoja
Radović. Na tom asfaltnom terenu naučio sam jednu od prvih i najvažnijih
lekcija iz sporta i života - da padam i da se dižem izguljenih i krvavih
kolena i laktova, i da nastavim trening sa novim poletom i neumanjenom
voljom, kao da ništa od tih bolova i nedaća ne postoji.
Tada su juniori „Radničkog“ dominirali na republičkim i državnim
prvenstvima, a svi poznavaoci rukometnog sporta znali su za imena Envera
Kosa, Borka Jovičića, Milanka Savčića, Mirsada i Seada Hurića, Senada
Rastodera, koji su predvođeni trenerima Ostojom Radovićem, Draganom
Puketom i Vladanom Dulovićem, već tada bili pravi rukometni asovi.
Upornost i vera
- Iz Goražda sam, po upisu na Ekonomski fakultet u Sarajevu, a na
insistiranje mog trenera iz omladinske reprezentacije Jugoslavije Seada
Hasanefendića, prešao u Željezničar, koji je tada bio šampion države i
učestvovao je u završnici evropskih kupova. Igrao sam u sjajnoj Željinoj
generaciji sa Milomirom Mijatovićem Mucijem, Rusmirom Delahmetovićem
Canetom, Jeftom Perišićem, Ćamilom Festićem Fekijem, Zoranom Jovanovićem,
Gordanom Žigićem Žigom, Rankom Božinovićem, Hazimom Vukasom Sambom,
Adnanom Dizdarom...Treneri su nam bili Sead Hasanefendić, Mišo Bašić,
Branko Raca i Ante Kostelić - priseća se Nerić svojih prijatelja i
suigrača.
- Sport je umnogome opredelio moje ljudsko biće. Dok sam igrao rukomet na
našim prostorima, toga nisam bio baš mnogo svestan. Jednostavno, nisam to
smatrao tako važnim, voleo sam i druge stvari koje i nisu baš kompatibilne
sa vrhunskim sportom. To je jedan od razloga što nisam bio u
reprezentaciji kada je ona postigla najveće uspehe, na Olimpijadi 1984,
iako sam to zasluživao učinkom na terenu. Šta znači biti vrhunski
sportista shvatio sam radeći i družeći se sa Antom Kostelićem, koji je
tada kao trener „Želje“ bio potpuno neshvaćen. Jedinim neuspehom u
sportskoj karijeri smatram Olimpijadu u Moskvi 1980, kada smo na tragičan
način propustili osvajanje medalje.
Sport je za njega oduvek bio izvor saznanja i u duhovnom smislu, tačnije
ima tri velika značenja koja ne možemo naći ni u jednom drugom domenu
ljudskih aktivnosti.
- Zato ga milioni ljudi širom sveta tako reći nesvesno vole. Prvo, sport
je jednakost šansi u startu.Vrlo je malo važno iz kog socijalnog miljea
dolazite.Volja, upornost i talenat, jedini su kriterijumi za napredovanje.
Drugo, sport je osećanje pravednosti i istine. Količina i kvalitet rada
manifestuju se rezultatima. I, treće, on te nauči poštovanju samog sebe,
ali i tvog protivnika. U pobedi poštuješ sebe i svoj uspeh, u porazu
poštuješ uspeh drugog. Zato je za sport pored fizičke neophodna i duhovna
konstitucija. Naravno, ovde moramo za-boraviti sve te žalosne afere
dopinga.
Pred Goranom Nerićem je mnogo planova i projekata kada je reč o filmskoj
umetnosti.
-Najnovije je iskustvo koje sam imao sa jednim kanadskim producentom sa
kojim sam nakon dve godine priprema i započetog snimanja velikog
dokumentarca o najvećim sportskim imenima i njihovim uspesima, došao u
žestok sukob, što još jednom potvrđuje pravilo da o filmovima treba
govoriti samo kada su završeni i difuzirani.
Na pitanje da li razmišlja o povratku u otadžbinu, Nerić kaže da ima neko
čudno osećanje da on više i nema otadžbine.
- Ti prostori su mi ostali dragi, ali svaka moja poseta bivšoj domovini,
iako sam redovno imao radosnih trenutaka, bacala me je u pravu depresiju.
Uprkos mom kritičkom odnosu prema svetu u kojem sada živim i svesnosti
poteškoća koje se susreću kada živite u tuđini, mislim da upornost i vera
u samog sebe uvek rađaju nove nade i ideje koje nam čine život privlačnim
i interesantnim bez važnosti gde ga živimo. U tom smislu dodao bih da sam
uvek voleo trčanje na duge staze. |
|
Čiode,
april 2006. |
|
|
|
|
|
