|
|
|
Naučnica Sanja Trajković, između snova i stvarnosti |
|
U svet zbog tuđe sujete |
|
|
|
Nisam želela da odem, ali po srpskim standardima sam mlada i perspektivna
sa 33 godine, tražim mnogo zato što hoću da se bavim ozbiljnim
istraživanjima i da to prezentujem na svetskim kongresima, da budem
pošteno plaćena za ono što radim i finansijski nezavisna, kaže ova
naučnica koja odnedavno živi u Americi |
|
Piše: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
Sanja Trajković važi za jednu od naših najperspektivnijih naučnica iz
oblasti toksikološke hemije, koju je specijalizirala na VMA u Beogradu.
Posle mnogo godina udaranja u zid sa željom da ostane u Srbiji, bila je
prinuđena da pre godinu dana podigne sidro i preseli se u Ameriku gde su
joj otvorena vrata za dalje usavršavanje. Sada je u Department of
Chemistry na University of Kentucky, gde radi na razvoju smart drug
delivery device. Istovremeno priprema odbranu teze pod nazivom „Radioprotektivnost
fulerenola“ i nada se da će je put sudbine vratiti na zemunsku obalu
Dunava i da tako ono što je započela dovrši na istom mestu.
***
„Rođena sam u Sloveniji, još za vreme lepe i stabilne SFRJ. Ili smo bar mi
živeli u tom ubeđenju. Posle šetanja i seljenja po celoj Jugoslaviji, s
obzirom da mi je otac bio vojno lice, konačno smo se vratili u Zemun gde
sam završila OŠ „Svetozar Miletić“ i Prvu zemunsku gimnaziju. Još pri
odlučivanju koji fakultet da upišem suočila sam se sa neorganizovanošću
našeg sistema obrazovanja. Srednjoškolci nisu upoznati sa svim opcijama
koje nude fakulteti, niti im ko od profesio-nalnog kadra pomaže u ovoj
životnoj odluci. Tako je bar bilo te 1992. godine. Odlučila sam da upišem
Fakultet za fizičku hemiju i stvarno nisam pogrešila.
Vera u srpsku nauku |
|
- Dok sam radila specijalizaciju na VMA, tražila sam da mi dopuste da slušam
šest predmeta na Farmaceutskom fakul-tetu, jer sam osetila da mi fali znanje iz
medicine. To mi je jedva pošlo za ru-kom. Specijalizacija je bila na temu
opijata, pa sam po završetku objavila knjigu kod Zadužbine Andrejević "Opija-ti
u biološkom materijalu". U međuvre-menu sam objavila i desetak radova, u domaćim
i stranim časopisima na temu fulerenola. Podmetanja i ljubomora su išli dotle da
se događalo da mi neko iz kompjutera obriše sve podatke eksperi-menta koje sam
danima radila. Sramota me je da pričam o tome, na kraju kraje-va više nije ni
važno. Sad gledam da po-mognem nekolicini izuzetno kvalitetnih ljudi da se
oslobode bacanja života, pa da se jednog dana svi vratimo kao super stručnjaci i
stavimo srpsku nauku gde joj je i mesto, a uložene pare NE stavi-mo sebi u džep.
Znam da će mnogi reći da sam maštar i da se zato i zovem Sanja, ali ja iskreno
verujem u to. |
U to vreme cela zemlja se gušila u inflaciji, na televiziji su se najčešće
viđali leševi a mi studenti smo štrajkovali, ali i učili i polagali ispite,
radili vežbe po laboratorijama bez grejanja, što je meni donelo kamen u
bubregu i hroničnu upalu sinusa. Bez obzira na loše uslove studiranja, to
je bilo lepo doba jer su te godine same po sebi lepe.
Još kad sam počela da studiram, stvorila sam u glavi sliku laboratorije u
belom mermeru u kojoj bih volela da radim i istražujem misterije hemije,
ali nikad nisam razmišljala o kolegama. Zvučalo je potpuno normalno da ću
raditi u timu ljudi koji dele znanje i podržavaju jedni druge. Nikad mi
nije palo na pamet da ću morati da krijem svoje predloge da ih ne bih
kasnije slušala kao revolucionarne ideje starijih kolega. Dan po
diplomiranju upisala sam magistarske studije i finansijski teret bacila na
iscrpljene, ali ponosne roditelje.
U toku izrade diplomske teze, što je trajalo „samo“ tri godine, pored
mnogo gorčine i veoma teških trenutaka, upoznala sam i neke divne i drage
ljude, koji su videli moj trud i dali sve od sebe da mi pomognu, bez
ljubomore i interesa. Zato ću uvek biti zahvalna profesorima Goranu Bačiću,
Draganu Joksoviću, Dušanu Jovanoviću, Peci Stajkoviću, Ph.D. Mimiju Mićiću,
dr Borisu Ajdinoviću i drugim dragim prijateljima. U Srbiji još uvek ima
mnogo dobrih i vrednih ljudi koji ne mogu da dođu do izražaja od laktaša,
koji su srpskim putevima došli do pozicije i svojski se trude da spreče
bilo kakve promene koje su van njihovog intelektualnog domašaja.
Da ne bih potpuno finansijski dotukla roditelje, zaposlila sam se kao
specijalizant u laboratoriji za toksikološku hemiju i tako počela
paralelno specijalizaciju i magistra-turu. Uživala sam u izazovu danonoćnih
dežurstava, novim instrumentima i saznanjima iz oblasti medicine.
Ono što je jedan uspon u karijeri pretvorilo u mortal combat su ljudi
uskog gledišta, koji ne vide dalje od svoje titule, koju baš i ne
zaslužuju i zato moraju da gaze preko mrtvih da bi se održali tu gde su.
Ono što je najgore jeste to što ih štiti sistem i svaka pomena je
višegodišnja administrativna borba bez pravila. Na moju veliku sreću,
nisam imala mnogo takvih oko sebe, a onih nekoliko koji su se svojski
trudili da me slome, samo su me naučili kako da budem jača.
Srbija je prepuna izuzetnih stručnjaka, kako onih na vrhuncu ili zalasku
karijere, tako i onih na samom početku. Ali svi se saplićemo na onaj mali
procenat neznalica i titulaša, koji udobno žive na plodnom, uspavanom tlu
srpskog zakona.
Negde između tih a la Lara Croft pokušaja da dođem do svog parčeta srpskog
neba, počela sam da razmišljam o odlasku u inostranstvo. Iako nikad nisam
želela da napustim moj Zemun i one koje volim, dosadilo mi je da slušam
kako tražim mnogo zato što sa 32 godine želim da imam svoj mali stan i
auto. I tako sam počela internet potragu.
Nije dugo potrajalo i uz veliku pomoć prijatelja, dobila sam izuzetno
primamljivu ponudu sa University of Kentucky da započnem Ph.D. program.
Završila sam specijalizaciju, objavila knjigu, što su naravno opet
roditelji finansirali, spakovala kofere i sa velikom tugom u srcu ostavila
moje najdraže iza izlazne kapije beogradskog aerodroma. Put sam preplakala.
Zaista nisam želela da odem, ali prema srpskim standardima, iako sad imam
33 godine, ja sam još uvek mlada i perspektivna i tražim mnogo što hoću da
magistriram i specijaliziram istovremeno, što hoću da se bavim ozbiljnim
istraživanjima svojih ideja i da to prezentujem na svetskim kongresima, da
budem pošteno plaćena za ono što radim i finansijski nezavisna. I dok se u
Srbiji moje želje komentarišu ili sa očinskim osmehom na licu i komentarom
- Eh! ili sa zavidnim podsmehom i komentarom - Uf, pa šta bi ti? , dotle
ovde u USA ljudi završavaju Ph.D. sa 27 godina i postaju profesori u mojim.
Sada živim i radim u Lexington-u i još uvek nosim veliku tugu u srcu, koju
ću nositi dogod se ne vratim kući u moj Zemun. Ovde sam upoznala predivne
ljude i moj san o laboratoriji u belom mermeru i timskom radu postaje
stvarnost. Kao i na svakom početku, nije lako, ali nije lako samo emotivno.
Poslovne perspektive ovde nemaju granice. Konkurencija je ogromna, ali ako
sam zaista dobra imam mogućnost da se nađem na mestu koje zaslužujem. Ako
ne zaslužujem, ni ne želim ga, jer neću da postanem jedna od onih koji se
grčevito drže onog čemu nisu dorasli.
Na kraju, molim vas sve, nikad ne odustajte od Srbije! Ona je prepuna
divnih ljudi, koji se guše u onome u čemu sam se ja gušila do juče. U
njima leži ogroman potencijal napredne i uspešne države, ali im treba dati
šansu i raščistiti one nedostojne i halapljive, koji nas guše kao korov.
Mene je iz Srbije oterao moj istraživački nepokorni duh, koji se nikad
nije pomirio s tim da bude rob kvaziintelektualcima i inertnom sistemu
neupotre-bljivih pravila. U USA će me isti taj duh dovesti do uspeha, a u
Srbiju će me vratiti moje srce i možda iracionalna, ali iskrena nada u to
da će biti bolje.
|
|
Čiode,
april 2006. |
|
|
|
|
|
