|
|
|
Dr Miodrag Mićić, od vunderkinda do svetski priznatog naučnika |
|
Volim da pomeram granice mogućeg |
|
|
|
U Americi ste limitirani samo granicama sopstvene imaginacije, to je
društvo koje lako prihvata nove ljude i ideje, a još ih i finansira, kaže
stručnjak fizičkohemijskih nauka, koji je kao najbolji student bio odbijen
za mesto asistenta Univerziteta u Beogradu |
|
Piše: Suzana Sudar |
|
 |
|
|
O Miodragu Mićiću, nekadašnjem čudu od deteta, koji je našoj javnosti bio
poznat kao „mali Tesla“, „novi Leonardo“, nekada su pisale sve novine,
snimane su specijalne emisije, dokumentarni film... Njegovo znanje iz
egzaktnih nauka bilo je daleko ispred vršnjaka, a javnost je bila ponosna
na malog-velikog genija. Međutim, iako je škole završavao pre vremena i
bio najbolji među najboljima, za njega nije bilo mesta na Beogradskom
univerzitetu. Zato je svoju sreću potražio u Americi gde je za kratko
vreme postigao sve o čemu je maštao.
Mali Tesla
- Nikad nisam smatrao da sam nešto posebno, osim što imam različita
interesovanja od vršnjaka. Naučio sam da čitam sa nepune dve godine, ali
pažnju su mi najviše privlačili časopisi „Galaksija“ i „Sam svoj majstor“,
kao i razna ruska izdanja iz tehnike, avijacije, elektronike. Kada sam kao
klinac naišao na bačenu knjigu hemije za osmi razred, počeo da sakupljam
hemikalije i laboratorijsko posuđe kao i da obilazim razne apoteke i
bolničke laboratorije. U devetoj godini sam upoznao Vilima Vajganda,
redovnog profesora na katedri analitičke hemije sa tadašnjeg
Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, i počeo da posećujem njegova
predavanja - priseća se Miodrag Mićić, kojeg prijatelji zovu Mimi.
Novi projekti |
|
- Sada sam započeo nekoliko velikih projekata, a najznačajnije su dve nove
mašine za automatsku ekstrakciju nukleinskih kiselina iz tkiva, zatim tzv. novi
transfection reagent, odnosno materijal koji služi da transportuje DNK u ćelije
in vivo i in vitro. Takođe, i novi dijagnostički test za rano otkrivanje
Alzheimerove bolesti koji radimo u saradnji sa prof. Ljubisavom Rakićem sa
Univerziteta u Beogradu. Radim i na nekoliko drugih projekata, od kojih je
posebno važan novi dijagnostički sistem zasnovan na senzorima baziranim na
nanotehnološkim materijalima, a koji će učiniti in-vitro dijagnostiku dostupnu i
najmanjoj ordinaciji za neuporedovo nižu cenu nego što je sadašnja cena
kliničkih laboratorijskih testova. |
Umesto da igra klikere i razmenjuje sličice, odlazio je u institut „Mihajlo
Pupin“, gde je sastavljao svoj prvi računar „Galaksija“. Sa nepunih 10
godina zaradio je prve „ozbiljne“ pare na vodoniku kojim je uspeo da
napuni reklamne balone za Zimske čarolije na Beogradskom sajmu, a sa 12 je
postao stipendista tadašnjeg Titovog fonda. Dve godine kasnije prijavio je
prvi izum Saveznom zavodu za patente. Usledile su nagrade, priznanja,
podrška sa svih strana...
- Moja mama je bila domaćica, a tata je radio kao vojni službenik, koji je
u mladosti bio biciklistički reprezentativac. Njima je tek bilo čudno šta
se događa, jer s jedne strane njihov jedinac je bio u centru pažnje svih
medija, a s druge su nailazili na otpor mojih nastavnika koji nisu
tolerisali to što štrčim. A problem nije bio u meni, nego u sistemu
školovanja koje je upropastilo mnoge generacije naprednih učenika. Mislim
da je bilo dosta dece slične meni, ali ih je mediokritetska sredina pojela.
Sebe nikada nisam smatrao genijem, već mislim da samo imam izraženo
interesovanje za stvari koje volim da radim i to mi ide prosto ide lako.
Ono što što ne volim i ne trudim se da radim.
Malu maturu dočekao je sa desetak priznatih patentnih prijava i zbirkom
pesama o životinjama. Srednju školu „Petar Drapšin“ završio je za nepune
dve godine na smeru za vazduhoplovnog tehničara i mehaničara. Uporedo je
upisao Fizički fakultet, odnosno PMF, i Politehničku akademiju, smer
mašinski inženjer brodogradnje, koju je završio za godinu dana i otvorio
je firmu „Mimitech D.O.O.“ za brodogradnju i metalne konstrukcije. Tu je
razvio projekt motornih čamaca za tadašnju Agenciju za prestruktuiranje
privrede MKS - Smederevo, koji su bili kratko u proizvodnji od 1991/93.
Radio je i konsalting iz oblasti metode konačnih elemenata i CAD sistema.
Nakon što je diplomirao na Fizičkom fakultetu, preko tržišta rada zaposlio
se kao stručni saradnik na Fakultetu za fizičku hemiju, gde je i
magistrirao za dve godine. Otisnuo se u SAD 1998, gde je bio na doktorskim
studijama, ali i radio kao asistent na Univerzitetu u Majamiju. Odbranio
je 2001. disertaciju iz fizičke hemije i na fakultetu u Beogradu.
- Odmah sam dobio posao u prestižnoj Pacific Northwest National Laboratory
(PNNL), u Richland-u, država Washington, na razvoju novih metoda
spektroskopije pojedinačnih molekula i takozvane NSOM mikroskopije. Dok
sam tamo radio, išao sam ponovo na postdiplomske studje, ovoga puta na
Washington State University, gde sam završio biznis školu i stekao titulu
magistra tehnologije menadžmenta (Master of Technology Management, M.T.M.).
Posle dve godine dobio sam ponudu od Veeco Instruments Inc. u Santa
Barbari, vodećoj nanotehnološkoj kompaniji, u zvanje senior scientist,
odnosno viši naučni saradnik, što je najveća titula u nauci koju možete
imati u industriji.
Ljubitelj divljih mačaka
Odlazak u Ameriku bio je jedini način da napreduje u nauci i tehnici, a na
tu odluku uticala su i, kako kaže, tipična „naša posla“. Naime, i pored
toga što je bio najbolji kandidat na konkursu za mesto asistenta na
Univerzitetu u Beogradu, nije bio primljen.
 - Istovremeno, gde god sam u svetu konkurisao za slično mesto, bio sam
primljen. Sa ove vremenske distance zahvalan sam im što su me
diskvalifikovali, jer bih u suprotnom verovatno još uvek bio asistent na
istom mestu kao i većina mojih kolega. Redovno smo u kontaktu i pričaju mi
sa kakvim se problemima susreću. Tamo je npr. normalno da se radi
magistarski po pet i više godina, a mlad doktor je neko ko doktorira u
četrdesetoj. Moj im je savet da sredinu ne mogu da promene, ali mogu da
promene sredinu u kojoj se nalaze. I ja mnogima sa zadovoljstvom pomažem
da nađu mesto u Americi i u drugim zemljama, gde će moći da pokažu koliko
vrede i da zauzvrat njihovo znanje bude adekvatno cenjeno.
Mićić svoju budućnost definitivno vidi u SAD, jer kao tehnološki
najnaprednija zemlja pruža najviše mogućnosti za individualno usavršavanje.
- To je društvo koje najlakše prihvata nove ljude i ideje, a ima smelosti
i da ih i finansira. U Americi ste limitirani samo granicama sopstvene
imaginacije. A ja volim da pomeram granice mogućeg.
U Veeco Instruments Inc. razvio je, između ostalog, prvi upotrebljivi
sistem za optičku spektroskopiju u bliskom polju, Aurora-3 Spec. Potom je
prešao u MP Biomedicals Inc, čiji je vlasnik Milan Panić, gde danas radi
na mestu potpresednika za istraživanje i razvoj. Kako je dobro nagrađen za
svoj rad, sebi može da priušti hobije o kojima je nekada samo maštao.
- Oduvek sam želeo da budem sportski pilot i čim sam dobio stalan i
relativno dobro plaćen posao, u Richlandu odmah sam se upisao na časove
letenja u Kennewick Aircraft Services, i dobio dozvolu za privatnog pilota,
za avion sa jednim motorom. Sada često na službeni put otputujem
upravljajući iznajmljenim avionom. Naravno, nastavljam da se usavršavam u
tome i da polažem za više dozvole, a plan mi je da kupim svoju Cesnu 172
ili Pajper Čiroki.
Krstari i čeka onu pravu |
|
- Bavim se aktivno sportskim letenjem motornim avionima, a nedavno sam krenuo na
časove vazduhoplovnog jedriličarstva. Naime, letenje jedrilicom je najbolji
način da se praktično oseti prelazak potencijalne energije u kinetičku i obrnuto.
Aktivno se bavim i nautikom, te sam častio sebe za 32. rođendan motornom jahtom
Bayliner Avanti 3058, dvomotorni brod sa letećim mostom. Skoro svakog vikenda
idem sa društvom na krstarenja. Nedavno sam "presreo" jato kitova koji su bili u
prolazu za Meksiko, između ostrva Katalina i San Pedra - objašnjava Mimi, kojem
je još samo ostalo da stane na ludi kamen. - Ljubavi uvek ima ali za takav korak
je još rano, jer još nisam naišao na osobu mog života. Sa bivšim devojkama ostao
sam u dobrim odnosima ali nijedna od njih nije bila ona prava. |
Ono što posebno voli jesu egzotični kućni ljubimci, tačnije velike mačke.
Još kao klinac postao je član Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ i
često odlazio na Kalemegdan gde nije mogao da zaobiđe Zoološki vrt, a sa
njegovim osobljem i direktorom Vukom Bojovićem i danas je veliki prijatelj.
- Bio sam opčinjen lepotom divljih mačaka, njihovim skladom, kretanjem,
karakterom. Kada sam došao u Majami, video sam da ima mnogo ljudi koji ih
drže kao kućne ljubimce, kao i kolekcionara koji u kući imaju zoološki vrt,
te da nisam jedini „uvrnut“. Učlanio sam se u najveću organizaciju
vlasnika, uzgajivača i ljubitelja velikih mačaka - LIOC (Long Island
Ocelot Club), kao i u sve prateće klubove i uključio se u njihov rad.
- U SAD je registrovano 10.000 tigrova i 70 hiljada drugih velikih mačaka
koje su u privatnom vlasništvu i stručnjaci smatraju da je smanjivanjem
prirodnih staništa, to jedini način za održanjem te vrste. Ako se puma,
ris, lavica, gepard, lav pravilno izdresiraju kao mladunčad, oni ne
predstavlju opasnost ni kao odrasle životinje. Nema razlike između divlje
i domaće životinje, stvar je samo u odgoju i u okruženju, ta podela je
uslovna , kulturološka, a ne biološka - kaže Mimi, koji može danima da
priča o svojoj pumi Tiguru i tigru Rokiju.
Miodrag Mićić ispunjava sebi jednu po jednu želju a najveća je da stvori
neku novu tehnologiju koja će ostaviti trag u vremenu i pozitivno
unaprediti različite aspekte društva i tako doprineti poboljšanju
kvaliteta života. Po svemu sudeći, na dobrom je putu da i to ostvari u ne
tako dalekoj budućnosti. |
|
Čiode,
mart 2006. |
|
|
|
|
|
