|
|
|
Vjera Dorner, sestra slikara Petra Lubarde |
|
Kule od razglednica |
|
|
|
Moja velika želja je da se u rodnom mestu mog brata, na ruinama stare kuće,
podigne spomen muzej, ali ne znam da li ću to doživeti jer sam zakoračila
u devetu deceniju, kaže gospođa Vjera |
|
Piše: Vojo Mačar |
|
 |
|
Vjera
Dorner sa kćerkom Đinom Lazar i bratancem Đurom Lubardom |
|
|
O životu Petra Lubarde, koji je u jednoj anketi krajem devedesetih
proglašen najboljim srpskim slikarom dvadesetog veka, mnogo toga je ostalo
nepoznato. Za to je možda najviše sam zaslužan jer nije mario da iza sebe
ostavi neki drugi trag osim slikarskog. Jedina osoba od koje još može
nešto da se sazna o ovom velikanu naše umetnosti jeste njegova sestra
Vjera Dorner, koja od 1949. godine živi u Tel Avivu
u Izraelu. Nakon smrti muža Lea, živi sa porodicom kćerke Đine Lazar,
okružena unucima i praunucima.
- Naš otac Đuro, kao oficir u crnogorskoj a zatim u jugoslovenskoj vojsci,
stalno se seljakao, tako da sam ja rođena u Sinju, a kasnije smo živeli u
Šibeniku i Rumi, gde sam pošla u gimnaziju. Moje detinjstvo je bilo
izuzetno lepo, rasla sam između tri brata, Petra, Veljka i Nikole. Naravno,
Petra smo kao najstarijeg svi respektovali, a mlađoj braći nije baš bilo
po volji da ispunjavaju zahteve male sestre. Prvi bol sam doživela u
trinaestoj godini, gubitkom brata Nikole. On je takođe imao izuzetno
izražen i jak osećaj za slikarstvo. Tu traumu godinama sam nosila u sebi.
Inače,
Petar je od mene bio stariji 14 godina i već je bio poznat slikar kada sam
ja bila devojčurak. Otišao je rano od kuće, iz Sinja prvo u Beograd 1925.,
a zatim u Pariz godinu dana kasnije. Dobro se sećam njegovog odlaska u
Pariz. Pratili smo ga iz Šibenika na brod za Split, odakle je nastavio put
vozom. Na tom putu nestalo mu je nekoliko slika. Naime, zamolio je nekog
čoveka da ih sačuva i tek na kraju putovanja je primetio da ih nema. Uvek
je bezgranično verovao ljudima, bio je naivan i zanesen svojim mislima.
Ono što nikada neću prežaliti jeste što je tada nestala fotografija gde je
cela porodica na tom ispraćaju za Pariz - sa setom priča
osamdesepetogodišnja gospođa Vjera.
O danima koje je Petar Lubarda proveo u Parizu, svedoče razglednice koje
joj je uredno slao.
Porodica Lubarda
- Pisma nije slao tako često, ali meni su stizale razglednice kojima sam
se uvek radovala i imale su posebno mesto - čuvala sam ih u jednoj korpi i
od njih gradila kule. Slao mi je i pošiljke u kojima su bile haljine,
lutke, fotografije sa posvetom maloj seki od Peše, koje su sačuvane do
danas.Tako sam preko razglednica upoznala Pariz sa svim znamenitostima, a
kada sam mnogo godina kasnije otišla tamo, ništa mi nije bilo strano, jer
je sve još u detinjstvu bilo urezano u sećanje sa razglednica.
Kraj Drugoj svetskog rata za porodicu Lubarda bio je posebno tragičan.
- Za vreme rata preselili smo se na Cetinje, gde sam i završila gimnaziju.
Petar je bio u nemačkom logoru Stalag 17, gde je oboleo od teškog
zapaljenja zglobova i nakon godina provedenih tamo vratio se u Beograd.
Rastao se od prve žene Jelene i kratko vreme nakon toga stupio je u vezu
sa jednom Čehinjom, koja je nosila njegovo dete. Kraj rata bio je težak za
sve nas. Otac Đuro je ubijen, presudila mu je komunistička vlast, a samo
40 dana kasnije dogodile su se u istom danu dve tragedije. Na Petrovim
rukama je umro brat Veljko, a na porođaju je preminuo njegov tek rođeni
sin. U celoj toj tragediji, svi mi, a majka pogotovo, žalimo što bar to
dete nije ostalo živo, možda bi i Petrov život bio drugačiji. Svi smo se
tada okupili kod njega, majka Marija, snaha Dana sa sinom Đurom.
Ono čega se gosopođa Vjera seća teška srca jeste i poslednji susret sa
bratom.
- Bilo je to 1965. godine, kada smo moj muž Leo, kćerka Đina i ja, bili
kod njega u Beogradu. Rastanak je bio težak, kao i svaki, ali nisam ni
slutila da je poslednji. Pri rastanku stavio je u džep nedovršenu kutiju
cigareta i rekao: „To ćemo dovršiti u Izraelu“. Nadala sam se tome,
stizala su pisma i novogodišnje čestitke, ali ne i on. Pisma je pisao u
kasnim noćnim satima, nakon završenog slikanja. Pisao mi je lepa pisma i
iz Indije, odakle je trebalo po povratku da dođe kod nas. U jednom tom
pismu piše ,,Ostaću dok mi ne kažete - idi kući...“
U Ljubotinju kod Cetinja, rodnom mestu Petra Lubarde, ne postoji nikakvo
obeležje kao da se tu rodio jedna od najvećih srpskih slikara.
- Moja velika želja je da se u rodnom mestu mog brata Petra, na ruinama
stare kuće, podigne spomen muzej, gde bi bile kopije pisama i fotografija,
opis njegovog života i život njegove porodice. Ne znam da li ću to
doživeti, s obzirom da sam zakoračila u devetu deceniju, ali to će
nastaviti moja kćerka Đina i bratanac Đuro. Nažalost, nemam
neku Petrovu
ličnu stvar. Ono što imam jestu njegova dela sa kojima živim, kaže na
kraju razgovora Vjera Dorner. |
(Auto)biografija
Tekst prema zaveštanju Petra Lubarde od 14. aprila 1972. godine, koje je
predao SANU:
Petar Lubarda. Rođen 27. jula 1907.godine u Ljubotinju u Crnoj Gori,
po nacionalnosti Srbin, otac Đuro I. Lubarda, majka Marija M.Vujović.
Osnovnu školu pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju
u Herceg Novom, Splitu, Sinju i Nikšiću. Umetničku školu u Beogradu
upisao 1925. (prof. Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Ilija Šobajić).
Godinu dana kasnije odlazi u Pariz, gde prvi put izlaže na Salonu
nezavisnih 1927. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1929. u Casa
d'arte Bragaglia u Rimu. U Parizu ostaje do 1932, vraća se u Beograd i
priređuje samostalnu izložbu u Ratničkom domu. Od tada sa kraćim ili
dužim prekidima živi u Beogradu. Sadašnja adresa Iličićeva br.1,
Beograd.
Petar Lubarda, slikar
P.S. Molim da se ovi podaci štampaju doslovno i istim redom kako sam
napisao.
 SANU
je ispoštovao ovu molbu, a u njegovoj biografiji, između ostalog, piše:
"Neposredno pred Drugi svetski rat boravi u Parizu godinu dana i putuje po
Španiji i Nemačkoj. Rat provodi u zarobljeništvu, a od 1946. do 1950. je
na Cetinju gde sa Milom Milunovićem osniva prvu Umetničku školu u Crnoj
Gori. Za dopisnog člana SANU izabran je 1959, a za redovnog 1961. Dobitnik
je mnogih značajnih domaćih priznanja, a od instranih najznačajnije su
„Grand prix“ na Svetskoj izložbi u Parizu 1937, prva nagrada na
Internacionalnoj izložbi u Hagu 1939, internacionalna otkupna nagrada na
II Bijenalu u Tokiju 1955, Nacionalna nagrada u Gugenhajmu 1956, Herderova
nagrada 1973. u Beču. Pored učešća na mnogo brojnim grupnim izložbama u
zemlji i inostranstvu, samostalno je izlagao u Rimu, Beogradu, Parizu,
Londonu, Titogradu, Ljubljani, Nju Delhiju, Bombaju, Nišu, Skoplju,
Cetinju, Kragujevcu, Somboru, Vrbasu.
Umro je 13. februara 1974. u Beogradu“.
|
|
|
|
Čiode,
februar 2006 |
|
|
|
