* * *

- Dobitnici se nisu znali unapred, tako da je proglašenje obavljeno na licu mesta i to je donelo dodatno uzbuđenje - kaže Dragan Veljović, koji je i pre ove nagrade važio za jednog od najperspektivnijih stručnjaka iz ove oblasti.
Svoj put ka uspehu ne smatra posebno zanimljivim jer se, kako kaže, uklapa u kliše ovdašnjih priča o uspešnim ljudima. Maplesoft je osnovao sa suprugom Biljanom pre deset godina, a prve kancelarije su bile u podrumu njihove kuće.
- Dan i noć smo radili, a najteže je bilo prve tri godine, što je klasika kada se počinje nov biznis na ovom tlu. Tek sada mogu da kažem da sam na nivou kada mogu da radim ono što hoću, odnosno kada mogu sebi da dozvolim luksuz da odem malo kasnije na posao i, što je za mene najvažnije, da imam više vremena koje mogu da provedem sa porodicom. Drugim rečima, sada posao shvatam kao zabavni deo života. Firma trenutno ima 18 zaposlenih i 140 stalnih saradnika, a širimo se iz dana u dan i u poziciji smo da možemo da iskoristimo sve ono što smo u protekloj deceniji stvarali za poslove na međunarodnom nivou.
Za uspeh je, kako kaže, najvažnije da se savlada sistem funkcionisanja države u kojoj se živi i stvara.
- Nije lako biti emigrant, ali najstrašnije je ako sami sebi to još više otežamo. Važno je da ne dozovolite da budete žrtva kompleksa prve generacije. To je ono što sputava u shvatanju osnovnih principa jednog društva i zato se emigranti sporo integrišu. Ali, integrisanje ne znači da treba da zaboravite ko ste i odakle ste došli, nego samo svoje poreklo treba uklopiti tamo gde ste. Život je tamo gde se nalaziš i treba ga živeti maksimalno.
Kao đak generacije, upisao je Elektrotehnički fakultet, odsek za elektroniku, a potom se zaposlio se u "Informatici". U Kanadu je došao poslom, kao konsultant, 1989. godine.
- To je bilo ono što smo mi tada nazivali prodaja srpske pameti. Proveo sam divno vreme, upoznao sjajne ljude, mnogo toga naučio a i lepo zaradio. Ipak, nisam ni pomišljao da ću živeti u Kanadi.
Kao stručnjak na ceni, posao ga je potom odveo u Singapur, a kada se vratio u Beograd zateklo ga je stanje koje on, kako kaže, niti je razumeo, niti je hteo da prihvati. Rodni grad je definitivno napustio 1991. godine i ponovo se našao u Vinipegu. Zatim je proveo četiri godine na usavršavanju u Čikagu.
- Na univerzitetu u Beogradu stekao sam sirovo znanje koje je bilo na visokom nivou. Međutim, ništa nisam znao o biznisu, posebno ne o privatnom sektoru koje ima svoje zakonitosti. Zato sam morao prvo da naučim šta su vrednosti ovog društva da bih mogao da napredujem. Znači od toga kako zemlja funkcioniše, na koji način se donose političke odluke, po kom pricipu radi vlada. Ako rešite da budete sam svoj gazda, onda morate da imate i pametne, obrazovane i vredne ljude koji rade za vas. Takođe, i poslovni model koji treba da bude u stanju da se stalno menja i prilagođava datim okolnostima tj. informacione tehnologije koje pomažu da vodiš poslove - objašnjava Veljović, i priznaje da se za privatan biznis odlučio najviše zbog toga što voli sam da odlučuje šta će i kako će nešto da se radi.
Polje na kojem će se možda oprobati jednog dana jeste - politika. A kada on kaže "možda", oni koji ga poznaju smatraju da je samo pitanje dana kada će se to i dogoditi. Kako su Srbi jedna od re-tkih etnička grupa koja, iako već decenijama živi na ovom tlu, nikada nije imala svog čoveka u kanadskom politič-
kom životu, to će za njega biti dodatni izazov.
- To zavisi od mnogo uslova. Sada mi je mnogo važnije da upotrebim veze koje sam stekao u poslovnom svetu i da Maplesoft postane nacionalna firma. Cilj nam je da otvorimo kancelarije u Torontu i Kalgariju, a potom da se podignemo na nivo internacionalne kompanije. A, i da moja supruga Biljana, magistar nemačkog i engleskog jezika, ponovo radi ono što najviše voli. Zbog ovog porodičnog biznisa, slova je zamenila brojkama, bila je uspešna u tome ali ne baš i srećna.
Da se prilagodio kanadskom životu, govori i podatak da je postao veliki zaljubljenik u golf.
- Ali, nisam se odrekao ni košarke sa kojim sa odrastao i zato uredno jednom nedeljno igram basket sa društvom. Dosta se bavim sportom, trenirao sam karate, skijam a moje kćerke, Sandra i Vanesa, ne bi mi oprostile kada ne bih klizao.
Iako ne pati od nostalgije, umesto priča o biznisu i politici, Velja će radije da govori o nekim srećnim danima u Jugi, o turnejama benda "Slomljena stakla" sa kojima je bio nerazdvojan prijatelj, o omiljenoj i čuvenoj profesorki Džambi, koja mu je predavala fiziku u Desetoj beogradskoj gimnaziji, o čarima Novog Beograda...
A ako naše ljude u Otavi pitate za Velju, reći će vam:"Mnogima je ovde pomogao za zaposlenje. Dobro ga zapamtite, daleko će taj dogurati".