|
|
|
Glumica Tanja Bošković |
|
Počinjem nov život |
|
|
|
Jedva čekam da odem u penziju i iskoristim još neke talente koje mi je Bog
dao, kaže popularna glumica koja uskoro gostuje u Torontu sa predstavom „Ljubavno
pismo“ Ateljea 212 |
|
Piše: Suzana Sudar |
Foto: Branko Pantelić |
|
 |
|
|
Ne verujem da je ikada nekome palo na pamet da će naša proslavljena
glumica Tanja Bošković otići u penziju, a još manje da se taj dan
približio. Mada je već duže vreme nema u javnosti, ostala je jedna od
najpopularnijih srpskih glumica koja je u karijeri dugoj već tri decenije
ostvarila impozantan broj pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, koje
su ovenčane brojnim nagradama i priznanjima. Bila je i ostala ljubimica
publike. Ljudi su se podjednako divili svestranom glumačkom talentu, ali i
neprolaznoj lepoti zbog koje je njeno ime odavno postalo sinonim za lepu
ženu.
Budući arheolog
U februaru, Tanja Bošković sa kolegama iz Ateljea 212 gostuje u prestonici
Ontarija sa kultnom predstavom "Ljubavno pismo".
- Vezuju me divne uspomene za Toronto, u kome sam bila sa predstavom "Vidimo
se u Den Hagu". To putovanje je bilo za pamćenje po svemu. Radujem se što
ću ponovo sve da vas vidim, da se zajedno smejemo i veselimo! - rekla je
Tanja i dodala da jedva čeka da ode u penziju. - Podvukla sam crtu.
Jednostavno, ne sviđa mi se u šta se danas pretvorilo naše pozorište i
rešila sam da zaokružilim svoj opus. Više mi ništa nije važno. Ostalo mi
je još tri godine rada, ali već sam isplanirala kako ću najpametnije da
iskoristim penzionerske dane. Počeću nov život i iskreno se radujem tom
danu. Bog mi je dao još neke talente i šteta je da ih ne iskoristim.
Planiram da upišem studije arheologije. To je predivan posao, vezan za
umetnost. Imam želju i da putujem što više. Ugodiću sebi. Deca su mi
porasla, Djorđe ima 17, a Lana 16 godina i uskoro će svako na svoju stranu.
Kao veliki zaljubljenik u umetnost, kaže da posebno uživa u ručnim
radovima, tačnije u svim poslovima koji se rade rukama.
- Meni je Bog dao da sve radim polako i temeljno, takav odnos imam i prema
glumi. Međutim, u tom poslu nikada ne znate šta ste uradili, odnosno ne
vidite rezultate na duže staze, posebno ne u pozorištu. Na filmu je to
vidljivije, ali kako zavisite od onih koji rade posao iza kamera, često ne
možete da prepoznate ono što ste uradili jer je stavljeno u sasvim drugi
kontekst. Nekada je to bolje, nekada gore. A kada uradite ručni rad, odmah
vidite rezlutat svog truda i umeća.
Tanja se prisetila i svog boravka u Americi, kada je posle nepunih godinu
dana brže-bolje spakovala kofere i vratila se u Beograd.
- Vratila sam se iz krajnje ljudskih razloga. Jednostavno, nisam se
primila. Umetnici koji rade na svom jeziku ne mogu da se razvijaju na
tuđem, ma kako dobro da ga govore. Jednom rečju, stagniraju. Imala sam 35
godina kada sam otišla u Ameriku, usvojen sistem vrednosti, krug
prijatelja koji me činio srećnom, određene navike koje su sastavni deo
mene. Na tuđem tlu sam se gasila. Svaki dan mi je bio isti. Išla sam
stepenicu po stepenicu dole. Vecina ljudi sa ovih prostora, narocito mladi,
misli da je tamo negde obećani svet. Ja sam bila u tom obećanom svetu i ne
bih se vratila ni po koju cenu. Priznala sam sebi da ne mogu, to je prosto
bio moj limit. Suviše sam ukorenjena ovde u ovoj nesavršenoj zemlji i
takvu je i volim. Ne podnosim lakoću ni u čemu, dosadna mi je. Rastem samo
ovde, od muke. Ali, to sam ja. Da nije te muke, ništa ne bih naučila od
života. Iskreno se divim ljudima koji mogu da opstanu u tuđini.
Lepota zrelih godina
Iz tog razvijenog zapada nikada nije ni prihvatala trendove koji su se kao
epidemija širili i na našem tlu, a svojevremeno je izjavila "da je strašno
to što živimo u vremenu kada više ne znamo šta je žena, šta plastična
viršla", i tako digla glas protiv najezde plastičnih operacija koje su
zavladale među našim ženama svih generacija. Svoje godine dostojanstveno
nosi i jedna je od retkih žena koja ih nikada nije krila.
- Volim ih i nemam razloga da ih krijem. Imam 53 godine, taman. Moji preci,
i sa majčine i sa očeve strane, bili su zdravi, lepi i dugovečni. Bili su
intelektualci i pripadali su građanskom svetu koji ovde, nažalost, više ne
postoji. Živeli su čestito i pošteno jedan normalan život, i umirali su po
redu. Imala sam šta od njih da nasledim.
Najsrećnija je, kako kaže, kada joj je kuća puna prijatelja.
- Obeležavam dve slave, moju - Svetu Petku, i slavu oca moje dece - Svetog
Nikolu. To su najveseliji dani za mene. Pevamo, sviramo, igramo smejemo
se... Naravno, volim i da idem na slave.
Danas na repertoaru u matičnoj kući Ateljeu 212 igra samo u tri predstave:
"Građanin plemić", "Henrik IV" i, naravno" "Ljubavnom pismu".
- Nažalost, to je tako. Ali, bar sam tada na sceni sa iskrenim
prijateljima i to je pravi praznik za dušu. Na sreću, gostujem u
predstavama drugih pozorišta. Kuriozitet je da sam igrala na otvaranju tri
beogradska teatra po njihovom renoviranju, u Ateljeu 212, u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu i nedavno u Pozorištu na Terazijama, gde sam i počela
karijeru.
Nedavno je završila snimanje filma "Uslovna sloboda", mladog reditelja
Miroslava Živanovića, po scenariju i u produkciji Tihomira Arsića.
- Reč je o izuzetno zanimljivoj komediji a moja sreća je bila što sam
imala divne partnere, Mikija Krstovića i Sergeja Trifunovića, pored kojih
sam se provela kao nikad u životu. "Ljubavno pismo" je predstava koja je
već 12 godina na programu i po svom trajanju i uvek dobroj poseti, zauzela
je nezamenljivo mesto u pozorišnom životu srpske prestonice.
- To je predstava u kojoj se i mi glumci veselimo jer uživamo u svakom
njenom izvođenju. Napisali su je Zoran Bačić i i Zlatan Fazlagić kada su
bili studenti treće godine dramaturgije. Trećinu svoje karijere sam
provela igrajući u "Ljubavnom pismu" i ona će biti moja poslednja
predstava kada budem otišla u penziju. To je prava pravcata komedija u
kojoj se smejemo i mi na sceni i publika. Zato se njeno trajanje nikada ne
zna jer zavisi od toga koliko se publika smeje, pa nekada traje dva sata,
a nekada dva i po. Imamo i fanove koji je stalno gledaju jer mi aktivno
sarađujemo sa publikom. Toliko svi volimo ovu predstavu da smo postali
familija, te tako ona živi nezavisno od pozorišta. Čak smo njen jubilej
proslavili u kući Gorice Popović u Velikom Gradištu. Srećni smo što nam se
ukazala prilika da tu radost podelimo i sa publikom u Torontu. |
|
|
|
Čiode,
januar 2006. |
|
|
|
