|
|
|
Petar Kaljinin, Rus sa dušom Srbina |
|
Put velikog neimara |
|
|
|
Ruski plemić iz Srbobrana, partizan i crvenoarmejac, begunac iz Titove
Jugoslavije, skrasio se u Kanadi, gde je projektovao mostove i čuveni
autoput „Gardiner Ekspres“ u Torontu |
|
Tekst i foto: Vojo Mačar |
|
 |
|
|
"U mislima projektujem most do moje Srbije, želeo bih u nju da se vratim i
da u njoj ostanem zanavek", poverio mi se pre dve godine Petar Kaljinin,
Rus sa dušom Srbina, plemić, ratnik, emigrant, neimar, projektant,
moreplovac... Razgovarali smo na farmi koju je napravio blizu jezera Iri u
Ontariju.
- Rođen sam 1921. u Srbobranu ili Sentomašu, kako ga Mađari zovu. Moja
majka Barbara i otac Aleksandar došli su u to doba iz Rusije, odmah posle
revolucije. Da su ostali tamo, "crveni" bi ih streljali jer smo bili
plemićka porodica. Moj deda po majci, Pavle Ljubimov, bio je poznati
admiral, komandant u ruskoj carskoj floti. Tako je i moja mama, koja je
bila veoma lepa dama, kao pripadnica višeg staleža Rusije školovana u
Petrogradu. Svirala je klavir, a osim ruskog, govorila je i francuski,
engleski, nemački i danski. Otac mi je takođe bio ugledan čovek, a u
Srbobranu je radio kao advokat. Krstili su me Julkica, kćerka Lazara
Dunđerskog, i njen muž Pajica Dobanovački, prvi župan Bačke.
Pohod na Berlin
Školovanje je započeo u Mariboru, odnosno na brdu Hrastovac, u jednom
starom zamku, gde je bila ruska škola.
- Majka je preko svojih veza uspela posle da me upiše u veoma cenjeni
kadetski korpus koji se nalazio u kasarni u Goraždu na Drini. To je bila
prava muška škola sa oko 400 učenika. Prava vojnička disciplina, izlazili
smo u grad samo nedeljom na dva sata, a predavači su bili visokoobrazovani
profesori iz emigracije. Završio sam školovanje u 26. klasi kao kadet
klase. Drugi veliki rat njegova porodica dočekala je u Bečkereku, koji će
kasnije biti nazvan Zrenjanin.
- U gradu je tada bilo mnogo ruskih emigranata. Kada su Nemci 1941. godine
nadirali ka Moskvi, mi smo u gradskoj sali proslavljali Ruski dan. Tada mi
je prišao bivši ruski carski general i ponudio mi da popijemo piće.
Podigao je čašu da nazdravi i rekao: "Idemo sa Nemcima u Moskvu". Svi su
podigli čaše a ja sam mu odgovorio:"Gospodine generale, moj put ne vodi sa
Nemcima u Moskvu, ja ću radije da idem sa ,,crvenima" u Berlin! Nakon ovog
incidenta predsednik ruske kolonije mi je zabranio da ulazim u klub i
zapretio da će me lično zatvoriti ako za mesec dana ne budem u nemačkoj
vojsci. Tako je i bilo.
Za mesec dana došla je zloglasna špilerova policija i odveden je u logor
koji se nalazio u ulici Cara Dušana, pored groblja i starog mlina gde je
već bilo uhapšeno oko pet hiljada rodoljuba, uglavnom Srba. Bio je jedini
Rus među njima, jer su njegovi zemljaci otišli sa Nemcima da se bore
protiv "crvenih".
- U logoru je bilo strašno. Hranili su nas šoljom mutne vode od sočiva sa
bubama i parčetom hleba veličine paklice cigareta. Kopali smo zemlju i
mislili da kopamo sopstvene grobove. U kadetskoj školi su nas učili da je
u ovakvim situacijama jedini spas - bežanje. Zima 1942. bila je za
pamćenje po hladnoći i velikom snegu. U cik zore jednog februarskog dana,
uvijen u beli čaršaf, na leđima sam se provukao ispod logorske žice, sve
misleći da me puštaju da izađem pa da me onda ubiju. Ali, nije bilo tako.
Put ka slobodi vodio me je preko Dunava kod Novog Sada, Šida, Rume, Šapca,
Loznice, sve do Bosne, do Rogatice. Na pola tog puta, našao sam i
dokumenta od nesrećnika koji je mrtav ležao u nekom jarku. Zvao se Djuro
Ivanić. Pod tim imenom našao sam se u Bosni gde sam postao partizanski
saradnik.
Kada su 1944. godine Rusi, u pobedonosnom pohodu, nadirali prema Srbiji
rešio je da se sretne sa njima. Sa partizanima je došao blizu Golupca i
taj susret sa Crvenom armijom, odnosno jednog Rusa iz Jugoslavije i ruskih
boraca je, kako kaže, rečima teško opisati.
- Pošto sam znao srpski, ruski, mađarski i nemački jezik, major Alferov
koji je imao visok položaj kod Tolbuhina, nakon što je od partizanske
komande dobio dobre karakteristike o meni, postavio me je za tumača u
prvim borbenim redovima. Obukli su me u oficirsku uniformu, dali kola i
šofera, radiooperatora, šifru za identifikaciju, listu pitanja koja treba
da postavljam zarobljenicima, kao i vojnika koji me čuva. U pohodu ka
Berlinu prošli smo i kroz Bečkerek, gde je živela moja mama. Imao sam
deset minuta slobodnog vremena da je posetim. To je bio šok za nju jer je
mislila da sam streljan u logoru. Jos više se šokirala što je svog sina
plemićkog porekla videla u uniformi crvenog oficira. Zanemela je, a ja sam
samo stigao da joj kažem: "Mama, Vi ste dobar čovek, ali Vi ništa ne znate".
Svetski putnik
Svoje ratovanje Petar Kaljinin završio je u Berlinu i vratio se majci u
Bečkerek, kojoj više nije bilo važno na čijoj je strani vojevao. Međutim,
iako je rat završen, nastavio je da živi kao po nekom uzbudljivom filmskom
scenariju. Diplomirao je na Građevinskom fakultetu u Beogradu 1948. godine
i odmah uplovio u bračnu luku sa skojevkom Jelenom, rođenom sestrom
generala Obrada Obradovića, ministra poljoprivrede za Vojvodinu. On ga i
postavlja za poverenika za kapitalnu izgradnju u Izvršnom odboru u Novom
Sadu.
- Bili smo jednom gosti kod Tita i nikada neću zaboraviti kada mi je na
čistom ruskom jeziku izgovorio prezime: "A ti si taj Kaljinin?". Verujte,
tako može samo Rus da govori. Tada su me druge muke mučile i dobro je što
svoje zapažanje nikome nisam rekao. Naime, moja supruga Jelena, koliko je
bila lepa, toliko je bila i bezobrazna. Stalno je išla po nekim sastancima
i dolazila kući u sitne sate. Jedne večeri odlučo sam da i ja malo
zakasnim. Kada sam došao u Futošku 7, gde smo živeli, kroz poluotvorena
vrata, pre nego što su mi se pred nosem zatvorila, čuo sam Jelenine
reči:"Idi tamo gde si i dosad bio". Tu se naša priča i završila, za tren
oka. Celu noć sam lutao i ujutro rekao sekretarici da moram hitno na odmor.
Prešao sam u Italiju i odatle telefonom podneo otkaz.
Zapadna štampa već bruji o novom prebegu "crvenih", i u Italiji mora da
beži od ispred Titovih agenata. Posle tri dana ga saslušava kanadski
poslanik u Italiji i dobija zeleno svetlo da se ukrca na brod koji putuje
u Kanadu.
- Iskrcao sam se u luci Halifaks, i počeo sve iz početka. Prvi posao koji
sam dobio bio je da muzem krave. To sam radio cela dva dana, a onda sam "napredovao"
i gurao kolica na izgadnji puteva, bio domar...
Potom je došao dan da radim ono zašta sam se i školovao - dokopao sam se
građevine. U tome mi je pomogao ruski profesor Grečer iz Toronta, koji mi
je na fakultetu u Beogradu predavao statiku. Po Kaljininovom projektu
napravljen je autoput kroz Toronto, čuveni Gardiner Ekspres. Po njegovim
nacrtima izgrađeno je 200 mostova u Severnoj Americi, a među njima posebno
mesto zauzima čuveni Bjufort most u Južnoj Karolini. I dok su mu cvetale
ruže na poslovnom planu, privatno nije imao sreće. Oženio se Kanađankom
Doroti Kerol, dobili su sina Gregorija, ali i ni taj brak nije potrajao.
Od kanadskog milionera, ponovo je postao samo Petar Kaljinin.
- Sagradio sam brod za osam putnika i prokrstario svim svetskim morima.
Bio sam na Bahamima, Karibima, Giblartaru, Sredozemlju, Sueckom kanalu...
A onda sam se skrasio i počeo opet sve od nule. Imam svoju farmu a na njoj
gazdujemo moj verni prijatelj, bernardinac Bingo i ja. Završio sam
projekat fabrike za sušenje ribe, a radim i na projektu zaštite od
komaraca. Moj sin Griška živi u Montrealu i veliki je stručnjak za
kompjutere. Nažalost, ne govori ni ruski, ni srpski. A ja sam više Srbin
nego Rus. Ako se ikada budem micao odavde, onda ću otići u Srbiju, jer
srcem i dušom pripadam tamo - rekao je na rastanku Petar Kaljinin. |
|
|
|
Čiode,
januar 2006. |
|
|
|
|
|
