|
Ovo nije ratna priča. Ovo je priča o vernosti jednog psa prema svojim
gospodarima, i obrnuto. Priča o velikoj ljubavi koju ni rat nije mogao da
prekine.
Glavna junakinja je keruša Dena, koja je krajem 1995. godine, nakon 139
dana lutanja i više od 500 pređenih kilometara od Petrinje do Rume, u
izbegličkom kampu pronašla svoje ukućane - Gorana i Tatjanu, te njihove
roditelje Dušanku i Milana Radanovića.
Vest je u kratkom vremenu obišla ceo svet a Dena je postala najpoznatija
keruša na planeti. I stvarno je krenula u beli svet ali ovog puta sa
svojom porodicom – Radanovićima. Zaustavili su se u kanadskom gradu
Kičineru gde žive već sedam godina.
Više od instikta
Dena se prvo navikavala na ovdašnji kućni red, pošto su Radanovići pet
godina živeli u stanu. Nije se bunila na promene jer joj je najvažnije
bilo da je njena porodica kompletna. Ipak, kada su kupili kuću u Kičineru
i njoj je laknulo jer opet može do mile volje da se igra po dvorištu.
Upoznala je u komšiluku i vučjaka Rokija, sa kojim je postala najbolji
drugar.
|
Pametni mešanac |
|
Dena je mešanac majke - vučjaka i oca-posavskog goniča. Vučjak je hrabar, veseo,
poslušan i stabilan pas, izuzetno veran i privržen gospodaru. Prijatelj je dece.
Posavski lovački gonič je čvrste građe, umereno živahnog temperamenta, dobre
ćudi, izrazito je dobar i istrajan gonič. |
- Kada smo 1999. godine napisali molbu za preseljenje u Kanadu, odmah se
postavilo pitanje šta raditi sa Denom - priča Milan Radanović, glava
porodice. - Deca su jasno rekla da bez nje neće da idu. To sam i saopštio
službenici u kanadskoj ambasadi u Beogradu, koja me i iznenadila i
obradovala u isto vreme svojim odgovorom: ,,Pa mi o vašoj keruši sve znamo
i sve ćemo učiniti da i ona putuje sa vama, ništa ne brinite”. Tako je i
bilo.
- U Rumi, kao i ranije u Petrinji, Dena je slobodno trčkarala sa decom po
gradu - dodaje Milanova supruga Dušanka. - Ali, 17 dana pre odlaska, kada
smo dobili pismo od kanadske ambasade o detaljima putovanja, nije se
micala iz kuće. Znala je da se spremamo da negde idemo i stalno nas je
držala na oku.
Čuvena filmska keruša Lesi vratila se kući sa udaljenosti od nekih hiljadu
milja, ali je imala stabilan cilj ispred sebe - imanje svojih gospodara.
Za razliku od nje, Dena je uspela je da nađe svoje gazde na 500 km
udaljenom, za nju potpuno nepoznatom mestu. Ovaj slučaj ostao je
neobjašnjen i sa stručne strane, te se sve svelo na konstataciju da je to
bilo i više od običnog životinjskog instinkta.
Cela priča počela je u Petrinji, gradu u blizini Zagreba, gde su živeli
Radanovići. Godine 1991. dobili su od komšije štene, a deca su ga nazvala
Dena. Kuća Radanovića postala je njena srećna luka, koju je srušila “Oluja”.
Kolone srpskih izbeglica iz Hrvatske, hrlile su ka Srbiji. U tom haosu,
kada se spasavao goli život, Dena je ostala u dvorištu kuće u Petrinji.
Sama. Radanovići su našli svoje mesto pod suncem u izbegličkom centru u
Rumi, pokušavajući da uz pomoć dobrih ljudi pokušaju da organizuju
normalan život. Milan se zaposlio kao vozač autobusa i nekako su
sastavljali kraj s krajem. Ipak, tuga za Denom bila je velika, i njihova
sreća nikada nije bila potpuna. Mislili su da je više nikada neće videti.
Sreća bez kraja
A Dena? Nikada se neće saznati kojim je stazama uspela da dođe do Rume i
kako je uspela da nađe svoje gospodare i prijatelje. Od Petrinje do Rume
jeste 500 km, ali svi se slažu da je Dena morala preći mnogo više. Prošla
je kroz gradove, ili pored njih: Dvor, Novi, Prijedor, Banjaluka, Prnjavor,
Derventa, Modriča, Brčko, Bijeljina, Bogatić, Sremska Mitrovica. Na putu
su joj se isprečile reke Una, Sana, Vrbas, Bosna, Drina, Sava. Prepreke su,
po svemu sudeći, bile uistinu male prema ljubavi koja ju je vukla napred
ka cilju da nađe svoju porodicu.
- Pred novu 1996. godinu, tačno 22. decembra, u sobu je utrčao sin Goran i
beskrajno uzbuđen rekao: “Mama, došla nam je Dena! - priča Dušanka. -
Nisam mogla doći do reči, a u prvom trenutku nisam mogla ni da je
prepoznam. Mnogo je smršala, šape su joj bile krvave, bez noktiju. Tek
kada smo joj videli beli znak ispod vrata, znali smo da je to zaista naša
Dena.
- Vraćajući se iz škole, pred zgradom vidim kerušu koja podseća na našu
Denu i pozvah je imenom, a ona je u istom trenutku skočila na mene. Nisam
mogao da verujem, bio sam presrećan – priseća se Goran, danas vozač
autobusa.
A njegova sestra Tanja, koja je u Kanadi diplomirala na fakultetu za TV
produkciju, kaže da je iznad kreveta u izbegličkom stanu u Rumi zalepila
crtež na kome je nacrtala Denu.
- Potajno sam se nadala da ću je ponovo videti, čekala sam njen dolazak.
Nešto je u meni govorilo da će doći i da ona bez mene ne može, kao što ne
mogu ja bez nje.
I došla je dozvana ljubavlju a sreći koja je okupala i Radanoviće i Denu,
nije bilo kraja. Zaboravljene su sve izbegličke muke, jer je konačno
porodica bila na okupu.
Bilo je raznih predloga oko rešavanja budućeg života keruše Dene, ali
porodica Radanović je svima kristalno jasno rekla: “Ni za najbolju kuću da
nam ponude, našu Denu ne damo”.
U Rumi se Dena oštenila i donela na svet petoro kučića. Štenad su
poklonjena Rumljanima, a ona je odletela preko velike bare. Danas svoju
pseću starost (već joj je 14 leta) provodi u Kanadi, daleko i od Petrinje
i od Rume. Za Gorana i Tanju i njihove roditelje, konačno i za Denu,
najvažnije je da su zajedno ma gde bili na planeti. |
