Pošto smo prepustili ostatku sveta da prvi dočeka Božić i Novu godinu, i mi se polako spremamo da okrenemo list (na Julijanskom kalendaru). Ono krajem decembra i prvog dana januara služilo nam je kao uvertira za zagrevanje i podozrivo ocenjivanje od kakve je fele ova godina koja dolazi. Da li uopšte ući u nju ili ne? Ličimo nekako na zimogrožljivog kupača koji stoji popred obale i pušta druge da naglavačke skaču u vodu, dok on oprezno umače nožni palac i premišlja se...

Čujem da mnogo ljudi u Srbiji ignoriše doček oficijelne Nove i čeka onu pravoslavnu pa da zvanično počne sa 2008. Sećam se da su se nekada na taj dan kafane obavezno zatvarale još u deset, a milicija proveravala da se neki ostrašćeni disident ili pijanac, kome je ionako svejedno, nije zadržao u nekom lokalu. Sada je, izgleda, nešto drugačije. Još malo pa će policijske patrole beležiti u teftere one koji su se usudili da ne proslave Srpsku novu godinu. 
Nekada su partijski doušnici dreždali ispred crkava i zapisivali ko dolazi na Badnje veče. Danas ti isti (ili njihovi klonovi) vode evidenciju o tome ko je izostao sa liturgije i daju onoliki patriotski minus onom koji nije čuo što mu poručuje sveta matera Crkva.

Vremena se menjaju, samo je Srbija u decembru i januaru uvek ista. Bez obzira na sve, ona ističe svoju zastavu sa četiri sveta "P" (proja, podvarak, pečenje, pivo) i plovi hedonističkim morem nabreklog stomaka i teške glave da bi tek negde posle Sv. Jovana počela polako da se budi iz mamurluka, mutno zagledana u hladni i neprijatni februar. 

Srećna vam Nova 2008. (Srpska, naravno)

                                                                                                        8. januar 2008.

Nekada sam svakog proleća i jeseni putovao do Trsta celu noć stojeći na jednoj nozi u hodniku smrdljivog vagona JŽ (Jugoslovenske železnice) ne bih li nekako došao do "leviski" i još koječega.... Gurajući se za malo prostora sa profesionalnim švercerima, zavideo sam onima koji žive u zemljama gde se takve stvari kupuju nakon kratke šetnje do radnje u komšiluku i gde obnavljanje garderobe nije povezano sa prelaskom u drugu državu i stresom pred svevidećim okom carinika.

I evo, nakon toliko godina istorija mog života preti da se ponovi na ironičan i bizaran način. Taman sam se lepo navikao da se snabdevam blizu mesta življenja, kad kanadski dolar (zvani CAD) poče da divlja i neviđenim skokom preskoči svog američkog imenjaka (USD). 

Kanađani navalili kao sumanuti da prelaze granicu i pustoše američke radnje. Kupuju ljudi sve sto im treba i ne treba oduševljeni jeftinoćom. Gledam kilometarske kolone na mostu preko Nijagare i zaklinjem se da me, tako mi hiljadu dabrova, kanadski carinici neće videti. Ne želim više ikada da idem u drugu zemlju kako bih kupio farmerke. Zar sam zato prelazio okean? Zar će za mene Trst uvek biti negde drugde?

Jesen stiže...

Nekada: U podrumu uredno naslagana drva pored gomile uglja i kaca u kojoj će uskoro da šapuću glavice kupusa. U ostavi, tik pored kujne, izložba malih i velikih tegli sa slatkim, džemom, ajvarom, turšijom... Na tavanu se suši ikebana od šunki, slanine i kobasica. Za stolom u dnevnoj sobi porodični savet ozbiljno razmatra mogućnost kupovine novih čizama za najmlađeg člana.

Sada: U podrum (srpski: bejsment) se ubacuju bicikli, roleri, skejtovi, baštenska garnitura sa sve polomljenim suncobranom, lopte, crevo za polivanje...U fioci komode, tik pored vrata, uredno poređane kreditne kartice raznih boja, napunjene do vrha (uspomene sa letovanja). Porodični savet bez rasprave odlučuje da detetu treba novi model X Box-a.

Zima može da dođe - mi smo spremni. 


                                                                                                18.  septembar 2007.

Vremešni autobus iz perioda kada još nisu izmišljeni klima uređaji kotrlja se kroz Šumadiju. Napolju jara koja prži i sažiže sve kao nebeski oganj. Odavno odviknut od odokativnog voznog reda domaćih šofera, nestrpljivo se vrpoljim na sedištu pokušavajući bezuspešno da iskočim iz sopstvene kože. 
Do mene starčić. Na licu preko kojeg je prošlo mnogo muke izrasla jaka strnjika, a dva duboka plava oka veselo svetle kao da se zabavljaju mojom mukom. Malen, sitan i spečen, odiše nekim mirom i zadovoljstvom.
Potapša me po ruci i reče:
"Ne brini sinko. Će stignemo. Polagacko, polagacko, al’ sigurno."
Svetle one njegove oči na tamnom licu i ja se polako prepuštam truckanju razdrndanog autobusa.
Gledam Srbiju oko mene i vidim da je i ona negde krenula.
Polagacko, polagacko, al će stigne. Sigurno.

                                                                                                          6. avgust 2007.

Kažu mi neki ljudi da je tamo loše. Mnogo loše. Da nema nade. 
Kažu mi drugi da je tamo dobro. Da vazduh miriše na radost i da se ljudi smeju na ulicama.
Ne verujem ni jednim ni drugima, jer znam savršeno prostu stvar - tamo nije ni dobro ni loše. Tamo je moje.
                                                                                                              17. jul 2007.

Lepo je biti živ i zdrav. Lepo je imati prijatelje. Lepo je raditi. Lepo je živeti u svojoj zemlji.
(Duško Radović, 1983.)

E, moj dobri čika Duško. Ko danas uopšte može i da pomisli na takav luksuz. Mnogima je dovoljno i to što su živi.

                                                                                                             16. jun 2007.

Ako vam deca ne govore srpski, nemojte da se sekirate. Ni vi ne govorite engleski, pa nikom ništa. Ionako se ne razumete.

                                                                                                             12. jun 2007.

Marija Šerifović je pobedila na Evroviziji, Dragana Rajblović je postala prva žena iz jugoistočne Evrope koja se popela na Mont Everest, Ana Ivanović je osvojila masters u Berlinu, Jelena Janković je pokorila Rim i nedostaju joj još samo tri stepenika do prestola teniske kraljice.

U isto vreme dok su ove talenovane i uspešne devojke pronosile slavu Srbije širom sveta na najbolji mogući način, neki ljuti, ogorčeni i slavoljubivi ljudi pod okriljem noći su se zubima i noktima borili za ministarske fotelje dok je narod crveneo gledajući taj vodvilj.

Svetlost se, ipak, pomalja u mraku. Ko će u toj večitoj borbi dobra i zla odneti pobedu? Srpski Dr. Jakyll ili Mr. Hyde? 

25. maj 2007.

Jedna od omiljenih tema za small talk kod Kanađana jeste kukanje na vremenske prilike. Te je hladno, te je vruće, te je vlažno, te je suvo... Čini mi se da to često rade samo zbog uroka. Znaju oni dobro da je ovakva klima najbolji čuvar nacionalnog interesa. Da nije nje, odavno bi se ova zemlja zvala – Amerika.

17. maj 2007.

Dijetalna terapija za skidanje nostalgije (prepisana količina Antinostalgina je za jednodnevnu upotrebu, a kod težih slučajeva ponoviti postupak dok vam ne dođe iz dupeta u glavu):

Doručak: Uzeti na prazan stomak nerazblaženi komentar „nezavisnih“ političkih analitičara iz „Politike“.

Ručak: Predjelo- rubrika o domaćoj estradi iz „Kurira“
            Glavno jelo – NIN (poželjno je od prve od poslednje strane)
            Desert – „Crna hronika“ iz novina po izboru

Užina: Izveštaj sa prvenstvene fudbalske utakmice (najbolje „veliki derbi“)

Večera: Dva presna lista iz novog Ustava

Nakon završene terapije preporučuje se uzimanje vakcine sa delovanjem do 10 godina: Čitanje govora novoizabranog predsednika Skupštine Srbije.

Kontraidikacije: Mučnina, osećaj stida, nekontrolisani napad besa

Uz Antinostalgin možete uzeti i efikasno sredstvo za čišćenje u obliku kombinovanih izjava ministra za kapitalne investicije.

Ne preporučje se trudnicama, dojiljama, deci do 16 godina i osobama sa viškom, a takođe i onima sa manjkom.

11. maj 2007.

Ovog vikenda zamirisali su roštilji širom Toronta. To je siguran znak da se leto prikrada i da će nas uskoro zaskočiti. Volim da gledam kako se u predvečerja, kad vazduh počinje da rezni, ljudi u okolnim dvorištima okupljaju oko vatre kao oko praiskonskog ognjišta. Počinje lepši deo godine kada Toronto strese tragove zime i pokaže kako je dobro građen. Uskoro će život da se preseli na ulice, mešaće se muzika iz svih krajeva sveta i sunce će da nas prati kao verno kuče. Dolaze dani kada je lepo živeti u ovom gradu.

7. maj 2007.

Čim bane leto krenuće preko okeana avioni puni dece koja će možda na ovom raspustu prvi put probati hleba, masti i aleve paprike. Možda će se prvi put u čudu popeti na trešnju i shvatiti da voće može da se ubere sa drveta i možda će prvi put ostati napolju sa drugom decom dugo, čak i kada svuda naokolo bude duboka noć.
Srešće se tamo sa svojim rođacima, braćom i sestrama i čudiće se kako to smeju da idu kod drugara na vrata bez najave e-mailom.
Gledaće se tako mali ljudi iste krvi i zavideće jedni drugima. Svako će misliti kako bi rado bio na mestu onog drugog. Ostaće ta obostrana zavist zauvek. Čak i kada budu matori.

3. maj 2007.

U Srbiji, zemlji čuda, grupa gnevnih građana protekle nedelje prodefilovala je centrom Beograda žučno protestvujući protiv-pokolja foka!? U državi koja nema Vladu i Skupštinu, gde je nezaposlenost najveća u Evropi i kojoj sledi da uskoro, verovatno, ostane bez dobrog dela svoje teritorije, našli su se oni kojima je najveći problem u životu to što ribari sa Newfoundland-a, zamislite, ubijaju foke ne bi li nekako preživeli.
U isto vreme, pred prvomajske praznike, koji se, naravno, i dalje proslavljaju sa nekoliko neradnih dana, poklano je desetine hiljada jaganjaca i prasića. Ali, to su naši, obični, seljački jaganjci i prasići. Oni nisu tako fensi kao sirote male foke.

1. maj 2007.

Da li ste čuli rezultate novog istraživanja? Nije važno kog, ionako ih se objavljuje na stotine dnevno. Bombarduju nas odasvud procentima, prognozama i predviđanjima. Istraživanja su uvek najnovija, trajala su godinama i obuhvatila su veliki broj ljudi, a ono što se nakon toga iznese u javnost teži da iz korena promeni sve što je nauka do sada uradila. Ukoliko čitate novine ili gledate TV niste mogli a da ne naučite kako ćete smanjiti rizik od dobijanja raka jednjaka za 18% ako jedete pet ili više kilograma brokola dnevno, da rak prostate ili dojke može da vas zaobiđe samo ukoliko konzumirate papaju bar tri puta na dan...
Pljušte rezultati svakog dana, a narod već sluđen od objava ozbiljnih naučnika sluša i pokorava se, nadajući se da će bar za 4.5% unaprediti svoj život. Eto, recimo, godinama su nas plašili Suncem koje je, naravno, najveći neprijatelj kože i ubeđivali ljude da će dobiti rak pod obavezno samo ako se usude da se sunčaju ili izađu na ulicu bez skupih zaštitnih preparata. Ali, ne lezi vraže, najnovije istraživanje upravo je juče pokazalo da to nije tačno, nego baš naprotiv, treba da se izlažemo sunčevim zracima jer bez njih nema ni vitamina D, a njegov nedostatak - pogađate - povećava šansu za dobijanje opake bolesti za čak 76%. Eto ti sad, pa ti budi pametan.
Jedva čekam da neko najnovije istraživanje urađeno na velikom broju dobrovoljaca pokaže kako je pušenje izuzetno korisno za opšte zdravlje - pa da batalim duvan.

28.april 2007.

...Jutros su u mojoj bašti procvetali maslačci. Žuti, drečavi i prkosni, objavljuju da je zimi konačno došao kraj. Da sam, kojim slučajem, postao pravi Kanađanin bio bi to znak za paniku i vreme za genocid nad neželjenim cvetovima koji narušavaju sterilnu idilu zelenog travnjaka. Umesto toga, gledam ih i sećam se jednog dvorišta... Samo to. Ništa više.

26.april 2007.

Bauk kruži svetom. Bauk "zaštite čovekove sredine". Ono što bi trebalo da bude normalna briga o okruženju, pretvorilo se u novu svetsku religiju koja histerično vrišti i agresivnije od svake sekte ispira mozgove predviđajući kataklizmičnu budućnost napaćenoj planeti. Pokret se pretvara u modernu inkviziciju koja će neistomišljenike uskoro spaljivati na lomači (ili će morati da pronađu neki novi način jer svaka lomača povećava globalno zagrevanje). Vrhunac bezumlja pojavio se u subotnjem izdanju "Globe and Mail" u vidu članka koji se rastabačio preko cele strane i ispod velikog naslova: NE RAĐAJTE DECU AKO HOĆETE DA SAČUVATE SVET. Naime, po "envajormentalistima" Zemlja je već pretrpana, a deca su veliki potrošači energije tako da ubrzavaju skoru totalnu propast. Navode se primeri mnogih ljudi koji su odlučili da ostanu bez poroda iz jednog jedinog razloga - kako bi sačuvali planetu.
Izvinite, a za koga je čuvate?

23.april 2007.