„Terzića avlija“ je najlepša srpska avlija. A i daleko šire. Ovo je izgovorilo hiljade ljudi koji su zavirili u neki od kutaka ovog dvorišta. A tek šta su sve rekli oni koji su, tokom boravka u njoj, probali domaće specijalitete, pa još malo dremnuli na starinskim krevetima od brezovih oblica, pokriveni sa starinskim ćilimima, sve slušajući ispod prozora kako huči potok i galame dživdžani...
I vaš reporter je posetio „Terzića avliju“ i, istina, jedva izašao. Ne zbog domaće hladne rakije i vruće jagnjetine, nego onako, zbog svega, zbog spoznaje da se, kao i većina posetilaca, morao vratiti u betonsko gnezdo ispod kojeg teče reka kamiončina...

Vraćanje duga

Tridesettrogodišnji mašinski inženjer Saša Drndarević odlučio je pre pet godina da privremeno napusti poslove i stan u Beogradu, i da se sa suprugom Gordanom i sinom Dušanom vrati u rodno selo Zlakusu kako bi se odužio svojim precima.
I, odužio im se. Saša nije dozvolio da propadne pradedovsko ognjište, da se uruše stare kuće, da zaraste sve u korov, da presahne bunar, da sve nestane kao što nestaju ognjišta po srpskim selima. Naprotiv! Zasukao je rukave i u naredne četiri godine na brežuljku iznad centra sela obnovio kuće pradede i dede, dodao im još dosta sjaja, napinio ih stotinama i stotinama starinskih predmeta iz vremena svojih predaka, pa dvorište ogradio pletenom ogradom i tako ga uredio da podseća na tipičnu seosku avliju u zapadnoj Srbiji od pre stotinu i više godina. I to nije sve. Dvorište je opremio sa tri letnjikovaca, nekoliko manjih baraka, obnovio bunar, kroz dvorište proveo potok, popločao ga kamenom, napravio tri veštačka jezerca, a iznad potoka postavio nekoliko drvenih mostova... Pa je još napravio kamine u kućama, pa pekare za hleb, pekare za pečenje mesa, pa okačio one lonce za kuvanje kupusa... Između svega je cveće, između svega onomad stoji čovek i krsti se i pita se:

Etno muzej

Etno park „Terzića avlija“ je smešten nedaleko od centra sela Zlakusa, na jednom brežuljku ispod same bukove šume. Ona predstavlja nekadašnje tipično seosko dvorište koje se sastoji od dve srpske kuće, od kojih je jedna stara 100 godina i građena je od nepečene cigle, sa krovom na četiri vode, pokrivenim starim „biber“ crepom: u jednoj se, kaže Saša, odvijao svakodnevni porodični život a druga je koristila kao gostinska kuća. Pred početak i za vreme Drugog svetskog rata u gostinskoj kući je radila jedna od prvih seoskih škola u kojoj je kao učitelj radio Petar Radovanović.
Starija kuća je adaptirana u trosobni apartman, sa elementima etno stila, za potrebe seoskog turizma a kuća, u kojoj je radila škola, pretvorena je u etno muzej u kojem su izložene narodne nošnje, antikvarne srpske knjige, stari srpski časopisi, razglednice Zlatiborskog okruga, zapisi iz Prvog srpskog rata, ratni dnevnici, zapisi iz Drugog svetsko rata, stara pošta, marke i novac, akcije srpskih banaka iz perioda Kraljevine Srbije, majstorska i kalfenska pisma, srpsko ordenje i vojne oznake, uniforme i nošnja na fotografijama, samostalna izložba fotografija, preslice i vretena, stare vodenice za kafu, stari fotoaparati, pribori za jelo... Takođe, kao deo stalne postavke u „Terzića avliji“ se nalazi testament kojim Gvozden Terzić ostavlja svoje kuće u nasledstvo mladom sinovcu Milisavu. Ali, sudbina je htela da stric i sinovac zajedno stradaju od Nemaca.