|
Ilindan, leta 2006-og. Podne. Granulo sunce u podnoje Romanije, zaigralo
na talasavim proplancima sela Borike, za koje je davno, pre ratnog poara,
voda sarajevskih "dugmića", Goran
Bregović rekao da je rajsko ostrvo na
Balkanu. I jeste!
Dole, na livadama, nekoliko stotina metara ispred crkve Svetog Ilije, pasu
konji vrani. Pa jo rasedlani, pa jo gizdavi, hoće da polete, hoće da
preskoče ograde i pogaze sva silna vozila koja su se zaustavila po obodima
njihovih livada.
- Ej bolan, vidi ovog konja! Preskočiće ogradu i pobiće nas!
- Nece Mio, ima konja u Bosni koji su pametniji od naske ljudi! - čulo se
pored ograde.
Borovi, ringipil, ćevapi
Ilindanski vaar u Borikama je neto vie od obične vaarske priče! Daleko
vie! Na Ilindan se Borikama sastaju se Romanijci rasuti po svetu, pa i
Bosni. To je dan kad se prvo pričaju neke stare priče, iz dana kad se
bealo od partizana, pa one iz ezdesetih i sedamdesetih kad se zbog
praznih politika i praznih stomaka odlazilo kojekuda... Na kraju, pomenu
se i neki dogadaji iz minulog ratnog vremena koji, istini za volju, nije
zahvatio Borike, iako se miris baruta osećao u okolini, pogotovo u
oblinjoj epi i dalje, prema planini Sjemecu i Rogatici.
 Nigde u Bosni, kao u selu Borike, ne mogu se sresti ljudi koji sa toliko
ljubavi pričaju o jednom selu, o jednom vaaru, o jednom vremenu...
- Eee, moj jarane, kad bi mi tebi počeli pričati o Borikama, o ilindanskom
vaaru, o Romaniji, trebalo bi ti "artije odavde do Amerike da sve to
zabelei" uglas rekoe Mile Marjanović i njegov stric Ilija Marjanović,
rodeni Romanijci.
U Borikama je, učinilo nam se minulog Ilindana, stalo vreme. I to "negde
u ranim osamdesetim! Samo bi se, povremeno, čule neke pesme iz ovog
vremena.
"Romanijo, moja mila diko, ko nas dvoje ne voli se niko"... "Romanijo, čuvaj Radovanaā"...
"Od Topole pa do Ravne gore, ljubio sam curu sve do
zore" grmelo je ispred crkvene kapije, a dole, niz padinu, irilo se
kolo, pored borova, ringipila, imprvozovanih ćevabdinica na kojima je,
prema bosanskoj matematici, "petica" kotala jedan i po evro, a "desetka" dva i po evra.
- Samo za braću Gajević i Stefanoviće" ponavljao je pevac u pauzi strofa
u kojima je veličao imena i dela Ratka i Radovana.
|
Svraćala raja |
to zbog rata, to zbog "kontrolisanog" bosanskog mira, u Borike poslednjih
godina svraća malo ljubitelja prirode, to priznaju i zaposleni u hotelu "Borike",
gde se predratnih leta nije mogao naći slobodan krevet.
- Ovde je nekada dolazila najveća sarajevska gospoda, počev od Dizdarevića,
Pozderaca, Mikulića, Bregovića i tako dalje. Ovde su ostavljali brda para, a
kući su ostavljali ene zbog Borika. Danas, jarane moju, nema gospode, ni
sarajevske, ni beogradske, nema one nekadanje raje, ali svrati poneki na čovek
iz sveta - uzdie Miko, konobar, i predratni i ratni i posleratni. |
Neki u kolu su glasno pevali, neki su onako, otvarali usta, a neki su
ćutali i igrali.
- Da li svi ljudi sa Romanije smatraju da su Ratko i Radovan heroji, ili
neki misle ... pokuali smo da pitamo, ali nam je jedan korpulenti brka
odmah dao znanja da pitanje nije prikladno trenutku.
- Imate li vi nekih pametnijih pitanja? Bolje idite tamo i intervjuiite
ampione u bacanju kugle. Ko najbolje baci kuglu taj moe da bira i
devojku i peceno jagnje! rece brka, a potom, malo pomirljivijim tonom
poče da objanjava kako je Ilindanski vaar najveći dan za njega i njegove
ljude iz romanijskih i podromanijskih sela Sokolovići, Dimrije, Kočarimi,
Sjeversko, Teurići, Mislovo, ljebovi, Beheće, Gučevo, Seljani, Kusaće...
Malo dalje, pod atrama, pevačica iz Poarevca pevala je "samo za Kuice
iz Rogatice". Oni su pokuavali da budu glasniji i od ozvučenja i od
pevača ispod druge atre, i od samih sebe. Skoro da su uspevali.
-Takva ti je ovde raja kad se zapije. Samo oće nekog da pobedi. To nas,
jarane, ponekad i kota - priđe čovek i rece, a da ga prethodno nita
nismo pitali.
- Je li, jaro, da nema za jednu pivu? upita isti čovek i... zahvali se
do neba. Stari i umorni
Dole, niz strminu, i dalje su se vrteli oni ringipili (verovatno
poslednji u radnom stanju u Evropi), i dalje su se vrteli ćevapi na
plotnama, prodavale se vaarske dide-mide i neko je nekome govorio: Đe si, bolan, ta ima, to te to nema na Romaniji?!" I neko je nekome
odgovarao: Nema nita, dolje sam u Rogatici, kod dece. Ubie me četiri
zida!"
A malo dalje, u hladu stoletnih borova, za veliki sto su zaseli Đuričići i
arenci. Svi rodom sa Romanije, rasuti od Australije do Kanade.
|
|
|
Običaj |
|
U Bosni se, kau, mnogo ta promenilo i jo uvek menja, ali
jedan običaj nije, niti će se ikad promeniti, tvrde Romanijci.
- Čovek, kad hoće da se malo pokae ili da privuče panju neke devojke, zovne
muzičara, izvadi novčanik, naruči kolo i krene... Kako odigra kolo, tako će mu
proći godina, tako će o njemu pričati, tako će ga i devojke gledati - objasni
Mile Marjanović.
A na terenu, braća Gajević i Stefanovići su skoro leteli, diktirali estok
igrački tempo i oteli uzdahe dve crnke:
- Joooj, bona, reci ima li ljepeg na vaaru?
- Nema ga ljepi ni na kinu! |
- Ajd' nas slikaj, matere ti, platićemo koliko kota!... Aa, iz novina ste...
De, matere ti, slikni jednom, nek' nas vidi naa raja na naoj Romaniji -
zamolie Đuričići i arenci.
- Romanija je nekad bila puna ljudi, i svi smo iveli ovaj vaarski dan.
Ali, jebai ga, onda su neki ljudi, beeći od Tita, stigli u Nemačku i
Ameriku, a drugi, sluajući Tita, otili u Sarajevo. Oni to su ostali,
evo ih ovde, pogledaj ih! Jedni hramlju na levu nogu, drugi na desnu. Sve
je staro i umorno! Nema naroda na Romaniji. Ovo omladine to vidite,
većina su potomci Romanijaca, ali svi oni ive daleko i ovde su doli
kolima... Eeeej, nekad se na ovaj vaar dolazilo posle pola dana peačenja
ili jahanja kroz Romaniju. Ovde dole je bilo vie povezanih konja nego
danas automobila - prisecao se Branko Đerić, Romanijac, stalno nastanjen u
Srbiji, pa onda pomenuo nekadanjeg ampiona u bacanju kamena sa ramena Blagoja
Đerića, pa kako su sa Romanije negde u svet otili mnogi Janjici,
Planojevici, Đerići, Marjanovići, Dobrilovići, Nedići, Marići, Pajići...
- ao mi Romanije to ce ostati pusta, ao mi bolan, jer je nekad na njoj
bilo pet 'iljada kosača, jer se nekad po njoj nije moglo proći od rai i
krompira. Mladima koji su ostali da ive na Romaniji, ja bi dao najveće
odlikovanje, vece nego to ga je Tito davao onima koji su oterali pola
Romanije u svet! uzdahnu Branko Ćerić.
- Trideset godina sanjam ove proplanke, ove konje, ovo kolo... Joooj, kad
bi vi znali kakav je to lep san i kakva je to muka kad se probudim tamo u
Nemačkoj - reče Vojislav Dobrilović, Romanijac, stalno nastanjen u blizini
nemačkog grada Dortmunda.
Celog popodneva kolona vozila iz pravca Rogatice i Viegrada slivala se
prema Borikama. Negde pred veče, kad je zavreno i tradicionalno
nadmetanje u bacanju kugle, Borike su bile pritisnute vozilima. Miris
nafte i benzina oterao je sve vrance sa livada. Nekoliko hiljada mladih i
starih tumaralo je po "rajskom ostrvu". Neki su igrali, neki su pevali,
neke je uhvatila piva, neke ena, neki su se sreli posle 20 godina, neki
su jedni drugima pričali kako je sve osiromailo u Bosni, kako bi i oni
negde otili ali ne znaju kuda će...
Ne znamo ta se sve tu nije svidelo Svetom Iliji, ali samo to je ono
veliko kolo pocelo savijati i drugi krug, Ilija je sevnuo... I nebo se
otvorilo.
Ilindanski vaar na Borikama? Pa ta je tu zanimljivo? pita čovek koji
nikad nije bio na Borikama.
Zanimljivo je kad hiljadu mladih ljudi igra u kolu, a jedan čovek pije
pivu, gleda u kolo, pa onako, sam za sebe, veli:
- Jojjj, mene, ni ljepe raje, ni manitije drave! |
