|
|
|
Zapis iz zlatiborskog mesta Stublo |
|
Selo u kome se dugo živi i lako umire |
|
|
|
Šest porodica Udovičića i Marića nikad u svojim drvenim kućama nisu imali
struju, vodu i telefon, i iako je vreme za njih davno stalo - ne žale se! |
|
Tekst i foto: Milivoje Turudić |
|
 |
|
|
Pre nekoliko dana u hotelskom naselju na Zlatiboru otvoren je još jedan
internet-kafe, ispred hotela „Olimp“, onomad se parkirao „ferari“ vredan
250.000 evra, dok je vlasnik jedne vikendice u obližnjem naselju nedavno
instalirao video-nadzorni sistem vredan, kažu, najmanje 20.000 evra. A
dvadesetak kilometara dalje, u brdima zlatiborskog sela Stublo,
osamdesetpetogodišnji Branko Udovičić prekjuče je dugo razmišljao i slegao
remenima pre nego što je odgovorio na pitanje:“Šta bi deda prvo kupio od
električnih uređaja kad bi jednog dana imao struju u kući?
- Kupio bi... šporet! Jok, kupio bi televizor da vidim neku ljepšu babu od
moje! - setio se starina.
Zaista, u jednom delu Zlatibora neki ljudi su odavno zakoračili u 21.vek,
a samo malo dalje, iza brda, u selu Stublo, šest staračkih domaćinstava i
dalje žive u 19. veku: četiri domaćinstva Udovičića i dva Marića nikad u
svojim drvenim kućama nisu imali struju, vodu i telefon, nikad nisu seli
za upravljač vozila i nikad nisu promenili običaj da ležu sa prvim mrakom
i ustaju sa prvim petlovima. I, pored svega, ne žale se mnogo. Naprotiv!
- Jeste ovo najzadnji život kojim mi živimo, jeste da je sigurno ljepše sa
strujom, vodom i telefonom u kući, da je ljepše voziti se limuzinom nego
jahati konja, ali ima neke ljepote i u ovom našem životu: nemamo mi
sikiracije oko tih para i cena, niti oko kvarova po kući, ne sikiramo se
ni oko politike, a kad se insan mnogo ne sikira boleščine ga zaobilaze i
duže živi - otkriva sedamdesetrogodišnji Velisav Udovičić.
Bez problema
Posle petnaestog kilometara puta od Zlatibora do sela Stublo asfalt
zamenjuje izlokani seoski put. Dva kilometra dalje, iza nas ostaje i
poslednji električni i telefonski stub. Sve dalje je početak ili kraj 19.
veka! Svejedno! Sve dalje, skoro tamo do bosanskih brda i reke Uvac, samo
su livade i borove šume po kojima su i iz kojih su davno nikle drvene kuće
sa strmim drvenim krovovima, okružene drvenim ogradama... Da pored puta i
u cvetnim livadama nije poneke prazne plastične flaše „koka-kole“ i auto-krntije,
i da neki od Udovičića i Marića, braneći ovce od vukova, nisu opasali
torove bodljikavom žicom - bio bi to putpuni povratak u prošlost.
Plavi tranzistor |
Branko i njegova supruga Stojanka nedavno su dobili na poklon mali tranzistor
koji tokom dana zauzima najpočasnije mesto u kući - na vitrini pored slika. A
pre nego što Stojanka dune u petrolejku, Branko pritisne dugme na tranzistoru i
uhvati jedan program.
- Čujem vesti, a ponekad i neku pesmu... Pošteno da ti rečem, ne valjaju ove
današnje pesme. Pevači i pevaljke samo dreče, niđe da čujem onu naše stare pesme
o Zlatiboru, čobanima... - požali se Branko, dohvati plavi tranzistor, uključi
ono dugme i...
- Krči, oca mu j...m! Da ti, baba, nešto nisi čarkala po njemu? |
Stojanka i Branko Udovičić žive u drvenoj kući staroj blizu 70 godina, a
odmah do nje je i kuća u kojoj je nekad živeo Brankov otac, dok se malo
niže u dvorištu još dobro „drži“ i kuća u kojoj je pre 100 i dobar kusur
godina živeo Brankov deda. U dvorištu se još nalaze sve od drveta
napravljeni: mlekar star više od jednog veka, čiji je vršnjak i štala,
samo je „savremen“ nužnik iz četrdeset i neke.
Bez struje, vode i telefona, bez žitnog ili kukuruznog polja, bez prevoza
na točkovima, bez plate i nečije pomoći, baveći se samo stočarstvom,
Branko i Stojanka su odgajili četvoro dece i poslali ih na razne životne
puteve. Oni su ostali. I skoro 30 godina žive sami. Deca, kažu, ponekad
svrate leti. Ali, zimi retko jer zimi, veli Stojanka, niko ne dolazi u
Stublo. Ni lekar, ni pop, ni poštar, ni milicajac.
- Živimo... Nije nama problem ta struja, imamo mi petrolejku i gas, nije
nam problem ni telefon, viknemo iz glasa kad nam nešto zatreba i neko čuje,
pa se odazove i prenese pomoć, ali ubi nas muka sa vodom. Izvor nam je
skroz naniže u dolu, pa svaki dan i ja i deda zaprtimo kofe i vučemo -
požali se Stojanka.
- Vala, ne znam više kako mi ova ramena nisu spala od tereta. U svojoj
petoj godini počeo sam tovariti na njih drva i kofe sa vodom i tako punih
80 godina. Nosio sam na ramenima i luč, sve do Čajetine, a zajedno sa ocem
ćerao ga i u Šumadiju - priseća se Branko.
Stojanka i Branko imaju jednu kravu, petnaestak ovaca, puno dvorište
živine, gaje i dve svinje, u omanjem vrtu posejali su malo luka, pasulja i
krompira, a mesečno primaju i oko 4.000 dinara na ime poljoprivredne
penzije.
- Nikad nismo bili gladni i žedni. Prodamo tele, kupimo brašna, šećera,
kafe i sve drugo što nam treba za nekoliko meseci. Đeci i unucima spremimo
malo sira, kajmaka, jaja, ponekad i jagnje, prase... Moramo da ih
pomognemo, jer teško se kažu živi u varošima. Skupa, vele i ta struja.
Šuti, možda je bolje što je nemamo! - ozbiljno će Stojanka.
Povratak u budućnost
I njene prve komšije, Slobodanka i Velisav Udovičić takođe nikad nisu
imali električnu sijalicu u svojoj drvenoj kući u kojoj su, pričaju,
podgajili dve kćerke i sina.
- Imam dve krave, 15 ovaca, jednog dobrog ovna, konja, dva opasna paščeta
i bezopasnu babu. Imam i ljeba i s ljebom, i rakije i pivo. Znači, nismo
gladni i to je najvažnije. Dobro, voljeli bi da imamo struju, telefon i
vodu, ali sve nešto razmišljam - ko bi se sad, pod starost, baktao sa tom
strujom i tim đavolima. Neka nas ovako, samo da opet ne bane ono vreme
posle rata kad su nam partizani otimali stoku - strašljivo će Velisav,
priznajući da za svoje 73 godine nije video ni more, ni banju, ni razna „čuda
na struju“, ali ni bolnicu i lekara.
„Pojela maca“ |
Sredinom 1976.godine, meštani iz sela Stublo prodali su više grla stoka i
uplatili pozamašan novčani iznos za dovođenje struje do njihovih kuća. Svi su
učestvovali i u radovima prilikom dovoda viskonaponske mreže iz susednog sela
Dobroselica. Međutim, struja je stigla samo do prvih kuća u selu, a Udovičići i
Marići više od 25 godina bezuspešno traže odgovor na pitanje zašto struja nije
stigla i do njihovih kuća i ko je uzeo njihove pare.
Isto pitanje postavio je i reporter "Čioda" nadležnima u užičkoj
Elektrodistribuciji. Odgovor je glasio: "Veoma je teško pronaći tu dokumentaciju
da bi saznali o čemu se radi".
Drugačiji odgovor ponudio je Milan Udovičić:"Komunisti uzeli pola para sebi,
pola dali za struju i zbog toga pola sela ima sijalice, a pola i dalje
petrolejke". |
- Ovde ljudi najčešće žive po 90, a mnogi i po 100 godina, k'o što su u
ovoj istoj kući živeli i moj prađed Vasilije, đed Bogosav i otac Periša...
Sećam se, bilo je to na Petrovdan 1943.godine: đed, Bogosav je doćer'o
krave sa ispaše i odjednom rek'o: „Dijete, oću da 'mrem, donesi mi jednu
čašu vode“. Ja mu donesem čašu vode, a đed veli: „E sad mi lepo donesi
ponjavu, da prostrem pod sebe i da sklopim ruke“. Ja mu donesem ponjavu, a
đed leže, sklopi ruke i ode u svojoj devedesetoj... Eto, ovde se teško
živi, ali lako umire! - reče Velisav.
Malo kasnije Velisav je, uprkos svojih godina, pojurio za ovnom i stigao
ga. I Slobodanka je, u svojoj osmoj deceniji, potrčala za kravama i stigla
ih.
U njihovoj drvenoj kući potom je zapucketala vatra u šporetu, osetio se
miris pečenog hleba, a Velisav je točio gostima po jednu, ispijao po dve
čašice i pričao kako najviše od svega voli da se cenjka sa Turcima sa
Peštera koji banu u selo da pazare ovce...
Vraćamo se na Zlatibor u 21.vek, i na benzinskoj stanici „Jugopetrola“
prisustvujemo žestokoj svađi vozača „mercedesa“ sa podgoričkim tablicama i
radnika pumpe koji se kleo da nema ni kap nafte u rezervoarima.
- Što ću sad, oli da zapalim moj auto ili da zapalim tebe i benzinsku
pumpu?! - grmeo je Crnogorac.
Onda je vašem reporteru zazvonio mobilni telefon i sa druge strane zagrmeo
je poznati ženski glas...
Možda je, ipak, lepše u 19.veku! |
|
|
|
|
|
