Slavka Klisuru, bivšeg novinara Radio Sarajeva, zatekli smo onomad na ulici, u centru rodnog Goražda, koje nije napuštao ni tokom minulih ratnih godina. Reč po reč, odlutasmo u neke godine kad je Goražde, pre Sarajeva, imalo kafiće i kad su baš odatle, niz Drinu, tekli najnoviji vicevi o Muji i Hasi, i kad se u Goraždu, kažu, rodio bosanski izraz - raja.
- A danas nema, bolan, raje. Umrla, poginula ili otišla u svet. Evo, veruj mi, nekad sam se trudio da zaradim što više love kako bih je trošio sa rajom, a sada mi je svejedno, zaradio 200 ili pet hiljada konvertibilnih maraka kad nemam sa kim da ih potrošim, kontaš, kad nema zajedničkih izleta, letovanja, kafanskih jutara! Neki dan pođem sa trojicom starosedalaca od jednog do drugog mosta, znači nekih 800 metara kroz centar grada, i najviše ugledam rođenih Goraždana - čak četvoricu. Ej, pa ja moram da odem u Sarajevo, Višegrad ili negde u Nemačku, Austriju, Ameriku ili Kanadu da bih video Goražde! - ote se Slavku Klisuri.

Kud koji, mili moji

Bio jednom jedan grad u kome su bile velike fabrike - „Pobjeda“, „Žičara“, „Azotara“, u kome su gotovo svi radili, u kome je retko ko znao da u opštini ima 27.700 muslimana, 9.800 Srba i 134 Hrvata, i u kome se većina mladih i starih više trudila da zadobije naklonost kinooperatera Ranka Jevđovića, nego predsednika opštine i sekretara opštinskog komiteta. Bilo je Goražde grad meraka, grad u kome su u trospratnoj kući zlatara Reufa Srkalovića po tri godine stanovali mladi bračni parovi, a četvrte dobijali stan od preduzeća.
- Stanovali su, a nisam znao da li su Srbi ili Bošnjaci. Nije me to interesovalo. Nikoga to nije interesovalo u Goraždu. Uostalom, to je bio grad u kome je, u odnosu na broj stanovnika, bilo najviše međunacionalnih brakova u Bosni. Eee, moj grade, dao bih deset ovih godina života za onu jednu predratnu godinu - priznade Reuf.

Prijatelji stari, gde ste?

- Malo sam koga od raje zatekao. Saznao sam da je moj drug i prvi komšija, Niko Radović umro u Višegradu od tuge za svojom kućom i svojim gradom. Nedugo posle toga, od tuge je umrla i njegova supruga Cmilja. Oni su mi bili prvi gosti za moj praznik, a ja sam bio njima prvi gost za njihov praznik. Mi smo se upoznali kao deca, družili, odrasli zajedno, naša deca su počela da se druže, a onda je sve nestalo. Zašto? Sad imam 60 godina, i kako da stvaram nova prijateljstva, kako da tražim novu raju? Kasno je za mene, a bojim se da je mnogo šta kasno i za Bosnu - kaže Rauf, vraćajući se potom u neke predratne goraždanske godine.
- Za mene su uvek postojale dve vrste ljudi: karakterni i oni drugi. Ovde, u Goraždu, do početka devedestih nije bilo onih drugih. A, onda... I, gde je sve to otišlo? Daleko, predaleko, otišlo je dotle da meni, ovde, na vrata zlatare, 1998. godine dolazi veliki prijatelj, čovek - raja, Čedo Rokvić. Otvara krišom vrata, pogledava me i strašljivo pita: „Smijem li ući, Reufe?“. Uđi, velim, što ne smiješ. Uđe Čedo. Pitam ga šta ovo bi, kakav grom ovo pogodi našu raju, u ovaj narod, a Čedo šuti, ne progovara. Samo mu jabučica igra i suze idu... Posle svega, ostala mi je ta jedina radost - to kad mi neko kaže da su Sejo, Pero, Zoka ili Safet živi i zdravi negde u Beogradu, Švedskoj i Austriji. Sve drugo je ... - zastade Reuf.