Život na Pešterskoj visoravni

Dobri ljudi i zle zime

Dok se bore sa snegom, mrazom i siromaštvom, meštani najveće visoravni u Evropi sa čežnjom čekaju proleće i pisma najdražih iz belog sveta
 

 Tekst i foto: Milivoje Turudić

Oni ne znaju kako se ljudi sa krajnjeg severa Evrope bore sa snegovima, ledom i mrazevima ali veruju da i severnjacima nije nimalo lakše nego njima, južnjacima sa Peštera na Balkanu, kad ih zimi zaveju veliki snegovi i okuju mrazevi.
- Čuo sam da je njima gore na vr' Evrope hladno skoro cele godine, retko im temperature skoče u plus, a kod nas na Pešteru ljeti je plus 35, a zimi minus 35. Ljeti se kuvamo, a zimi mrznemo. No, božja je to sudbina, pa živimo, i da vidiš, mnogi zamaknu u stotu, pa i prefuraju neku godinu. Samo sve nas je manje, ode nam omladina u inostranstvo, neće da ćeraju svoje ovce po Pešteru, slađe im je da ćeraju tuđe đubre po Nemačkoj i Americi. Zlo, prijatelju, zlo! - uzdahnu Muamer Tahirović, koji godinama, i leti i zimi, skuplja mleko po pešterskim selima.

Život u slozi

A sneg pritiska Pešter. Istina, u danu kad je vaš reporter tumarao po selima oko Sjenice, beše malo otoplilo, temperatura je sa minus 29 „skočila“ na minus 20 stepeni. I, Pešterci su izašli iz kuća, razmileli se po Sjenici, raskopčali jakne, kapuljače zabacili na potiljak, a Hamid Delagić zaseo na klupicu ispred jedne trgovine i ispija drugo pivo.
- Otkako se mesec nebom šeće nije bilo veće sreće od pive - rimuje Hamid, a komšija Sreten ga ispravlja tvrdnjom da su veća sreća - rakija, kiseli kupus i pršuta.
Niz glavnu sjeničku ulicu jure „fića“ i traktor, frkće vranac i kašlje starica koja ga vodi za uzdu. Pored Hamida i Sretena prolazi poštar.
- Ima li, Milane, kakvog pisma od ovih mojih sinova, danguba, iz Nemačke? - pita Hamid.
- Nema, Hamide, žao mi je!
- Žao je meni što mi đeca služe švabu! - priznade Hamid i potegnu flašu.
- Eee, moj Hamide, i moji se ne javljaju iz Švedske, jeble ih i Šveđanke i takav život bez svog rodnog praga - prasnu Sreten.
Kad se iz nizine bane u pešterske visine, preko 1.400 metara, kad se bane u mraz, snegove i golim okom vidljivo siromaštvo, pa kad se čuju pešterske priče o svakodnevici, o ljudskim mukama, o pismima iz daljine koja sve ređe stižu, zagubi se ono pitanje o međunacionalnim odnosima... A kad se omakne, Sreten i Hamid, Ibro i Goran, Mirela i Slađana, uzvrate istim rečima: „Uvek smo živeli i živećemo u slozi. Jedini naš neprijatelji su sneg, mraz i siromaštvo“.
Kasnog januarskog dana kada smo banuli na Pešter, Izudin Mešić, direktor sjeničke Direkcije za izgradnju, bio je prilično bezbrižan zbog snežnog pokrivača od 130 centimetra i temperature od svega minus 20.

- Danas je otoplilo, a onomad je bilo minus 30 i kusur. Jedva smo upalili kamione za čišćenje snega. Tek u kasno popodne probijali smo se u udaljena sela da izvučeno neke ljude iz blokade. Sve bi mi ovo lako postigli, navikli smo na sve nevolje, ali šta da radimo kad nam nestane nafte, kad je mehanizacija stara, kad smo siromašni... Ma, neću dalje, može me neko politički pritisnuti. Malopre zovu od sela Gonja, od Ugla, od Cetanovića, pitaju kad ćemo čistiti smetove. Ne znam, šta da im drugo kažem kad nema nafte. Dobro, sreća je da u selima ima još poneki mlađi čoek, pa upregne volove i konje i očisti sneg. Čudo je naš čoek ovde - veli Izudin i priseća se prošlogodišnjeg februarskog dana kad je bilo minus 38, kad je umro čovek u selu Žabran i kad su ljudi i mašine 18 sati čistili devet kilometara puta zavejanog snežnim pokrivačem visokim dva i po metra. - Mi čistimo sedmi kilometar puta, a na prvom kilometru koji smo prethodno očistili, sneg u međuvremenu navejao do jednog metra. Strahota božja!
Daleko od Sjenice, u podnožju planine Giljeve, nejaki „jugo“ iznenada se zakašlja i stade. Nekoliko kilometara ispred vide se kuće. „Jugo“ osta na mrazu, a put nastavismo „čizma transom“, prema kući Fika Cucaka. Ali, kako je sneg bio sve dublji, moradosmo nazad. Uz malo molitve i malo znanja, „jugo“ se smilova i upali.
Dole u centru sela Raždaginje, pitamo može li se kako stići do kuće Ljubomira Jovanovića, starog poznanika iz sela Dujke.
- Ooo, ne može se do Ljuba! Visoki su smetovi, ima ih tri metra - rekoše neki ljudi i još ispričaše da je gore u Dujakama, Ljubomir zazimio svoju 75. zimu sa 200 ovaca i 40 goveda.
Šteta, jer hteli smo ponovo da vidimo čoveka koji toliko voli svoje parče zemlje, svoj potok i svoju šumu, da ih svake zore obilazi, ljubi i peva im.
Tumaramo Pešterom. Zraci zubatog sunca probili su oblake i zaplesali na snežnim vrhovima. I „jugo“ se malo raspoloži i, gotovo sam, odvede nas u selo Čitluk, pred kuću Nusreta Burovića.
Domaćin spazio kola iz daljine, pa izašao pred kuću - gologlav, u košulji i opancima, kao da je kasno proleće...
- Dobro mi došli, kojim god razlogom došli - pruža ruku Nusret i poziva na kafu, na rakiju.

Ekstremne temperature

Tu, daleko od asfalta i drugih kuća, daleko i od lekara i od škole i od prodavnice, živi Nusret sa suprugom i trojicom sinova, snahom i troje unuka. I retko, baš retko, tokom zime odlaze od kuće jer, vele, nemaju preke potrebe.
- Na vreme sam nabavio 20 tovara brašna, tovar i po šećera, tri tovara soli, dve tone uglja i 20 metara drva. Obezbedio sam i tri vagona sena i vagon žita za 120 ovaca - hvali se Nusret, služi rakiju, kafu, sjenički sir, kajmak, goveđu pršutu, domaću pogaču... I priča o šest meseci života u snežnom zarobljeništvu, o nekim prijateljima u Kanadi, o svom doratu koji voli po snegu da preskače ograde... - Navikli smo mi na ovu zimu ali moram da ti kažem, teško je. Ne daj bože da se neko u kući teže razboli.

Zimski dan u kući Burovića isplaniran je od svitanja do mraka. Jutrom, Nusret i njegov najmlađi sin Medo izvedu ovce iz štale u tor, polože stadu sena, očiste štalu... Stariji sin Šaban i mlađi Reuf za to vreme očiste štalu u kojoj je deset goveda, polože seno kravama, pozavršavaju ostale kućne poslove, nacepaju i unesu drva.
U neko doba, dok smo ispijali neku rakiju, u Nusretovu kuću počeše da stižu njegovi rođaci, da vide ko je Nusretu došao u goste, da čuju šta ima novo u Sjenici i belom svetu, da nije stiglo neko pismo iz sveta od rođaka i prijatelja iz Nemačke, Kanade, Australije...
- Srećom, nisu svi otišli u inostranstvo, ima nas još u selu, ima i omladine, pa se uveče okupljamo po kućama. Jedne večeri kod jednog domaćina, druge kod drugog, nasečemo pršute, donesemo sira, dohvatimo se razgovora ili karata, pa tako skraćujemo noći - pričali su u Nusretovoj kući o dugim pešterskim ledenim večerima.
Vraćamo se nazad, prema Sjenici i na nekoj lokalnoj stanici slušamo vremensku prognozu: „Zbog visokog snega i izuzetno niskih temperatura, neprohodni su putni pravci ka Barama i Karajukića bunarima, putevi od Dolića ka Crvskom, od Crvskog ka Goševu i Barama... U nekoliko narednih dana na Pešteru se očekuju temperature ispod minus 30 stepeni Celzijusa“.
Fadil Mahmutović radi punih 26 godina u meteorološkoj stanici u Sjenici i, kako kaže, pamti da je naveći mraz bio 13.januara 1985. - minus 36 stepeni, samo dva stepena manje od rekordnih minus 38 iz januara 1954. godine.
- U Evropi, a možda i u svetu, nema mnogo gradova koji se po temperaturnim ekstremima mogu meriti sa Sjenicom. Tokom 2000. godine zabeležili smo godišnje kolebanje temperature od čak 70 stepeni. U januaru te godine bilo je minus 35, a u avgustu - plus 35. Po tome se možemo meriti jedino sa gradićem Vrhojanskom u Sibiru, gde je razlika između najviše i najniže godišnje temperature - 106 stepeni. I po dnevnom kolebanju temperature blizu smo rekorda. Decembra 2001. godine od jutarnjih minus 21,6, temperatura je za samo sedam sati skočila na 3,6 stepeni - priča Fadil.
Odlazimo sa Peštera, prema Zlataru i Zlatiboru. Iza nas ostaju snegovi i neki dobri ljudi.