Etno selo Emira Kusturice na Mećavniku

Čarobni breg

Drven grad na Mokroj Gori dobio je najveće priznanje UNESCO, proglašen je za jednu od najlepših evropskih etno oaza i stavljen je pod zaštitu ove organizacije

 Tekst i foto: Milivoje Turudić

Ima jedno brdo u užičkom selu Mokra Gora, tik uz granicu Srbije i Bosne... Do pre četiri godine malo je bilo onih koji su čuli, a još manje onih koji su se šumskim izlokalnim putem popeli na mokrogorsko brdo Mećavnik, sa njega bacili pogled na Taru, Šargan, Bosnu, Srbiju, i priznali kako je breg na kojem stoje jedan od najlepših božijih darova. A onda se, tumarajući nekim filmskim putevima, na tom brdu obreo i filmski režiser Emir Kusturica. I tu, međ' proplancima i šljivacima, međ' zmijama i gušterima, međ' šajkačama i opancima, Kusta je sagradio svoj grad, ali ne onakav kakav je izgubio tamo na Miljacki pre decenije i više, već grad koji je, veli, tražio ceo život i grad u kojem mu, kako hiljadu puta reče, valja i ostariti.
Danas je brdo Mećavnik životna adresa Emira Kusturice do koje se stiže asfaltnim putem, i jedna od najlepših svetskih kulturnih i filmskih pozornica. Koliko za samo par godina, na brdo Mećavnik ispeli su se gotovo sve poznate javne ličnosti iz Srbije, a dolazili su i predsednici mnogih evropskih država, ambasadori... I svi su ostajali zbu- njeni pred lepotom, pred pogledom, pred običnim rečima domaćina...
A Kusta je, zapravo, banuo u Mokru Goru da snimi nekoliko klapa za film „Život je čudo“. I, kad je snimio filmsko čudo, nastavio je graditeljsko. Za prvo „čudo“ nije dobilo „Zlatnu palmu“ u Kanu, ali je ovo drugo „čudo“ dobilo najveće priznanje UNESCO - proglašeno je za jednu od najlepših evropskih etno oaza i stavljeno je pod zaštitu ove organizacije.

Po meri čoveka

Na blizu četiri hektara na brdu Mećavnik, na nadmorskoj visini od 700 metara, Kusturica je sagradio etno selo sa 25 drevenih objekata, mahom sazdanih od čamovih brvanara koje je kupovao od seljaka po obodima Tare, Šargana i Zlatibora, dopremao ih na čarobni breg i darivao im novi, još lepši život.

- Izgubio sam svoj grad, ali i napravio svoj. Možda je idealizovana, ali to je moja tačka sveta, moje zaveštenje trajanja i utočište za zbir svih ideja koje sam imao u životu i kojima sam se posvetio - kaže Kusturica o svom gradu u kojem, dodade kroz smeh, nema izbora, a on kao gradonačelnik ima pravo da bira stanovnike.
A grad je, zaista, čudo! Sa starog asfaltnog puta koji vodi prema centru Mokre Gore, skrene se na novi asfaltni put, kažu nedavni poklon Kusti od srpskog ministra Velimira Ilića, i posle 150 metara stiže se do kapije grada gde počinje „glavna gradska ulica“ sa nazivom „Rzavski bregovi“.
Sa obe strane ulice i niz padine brda su drvene brvnare umivene graditeljskom istorijom Tare, Šargana i Zlatibora. Najveća brvnara, u kojoj stanuje „gradonačelnik“, ima veliku dnevnu sobu sa kaminom i šankom, potom još tri kompletno opremljene sobe sa kupatilima, dok se u „podzemlju“ kuće nalazi biskopska dvorana sa 100 mesta u kojoj je već desetine hiljada posetilaca gledalo Kustina filmska čuda. U „glavnoj ulici“ nalaze se ostale potrebne gradske kuće - restoran, poslastičarnica, biblioteka, galerija, radionice seoske hrane i prodavnica. Na kraju ulice je crkvica Svetog Save, ktitorstvo Kustine supruge Maje, a potom su, niz padine brda, razasute apartmanske kućice. Poslednjih meseci privode se kraju radovi na izgradnji bazena, saune, sportskog igrališta i niza drugih pratećih objekata.
Rezervat kulture

Oni izgrađeni i opremljeni, pogotovo poslastičarnica i restoran, već su prava turistička meta brojnih gostiju koji svakodnevno sede na sunčanim tremovima, uživaju u domaćim specijalitetima i gledaju kako se gradonačelnik u radničkom odelu prepire sa majstorima.

- Mnogi pogrešno misle da je moj grad hotel otvorenog tipa. Ne, ovo je moj rezervat kulture, bez terora demokratije i diktature korporacijskog koncepta življe-nja. Možda je ovo donkihotovska ideja, idealizovana životna slika, ali ja sam je stvorio, stojim iza nje i životom i filmovima, i ne dam je - kaže Kusta, tvrdeći da će njegov grad uskoro postati mesto u kojem će se tokom cele godine održavati specijalizovani kursevi iz filmske umetnosti sa svetskim rediteljima-predavačima i da će kao ambasador UNICEF-a organizovati mnoge projekte u kojima će glavni akteri biti deca.
A šta kažu meštani Mokre Gore o svom novom komšiji? Jedni ga hvale, drugi kude, treći kažu: „E, moj brale šta si sve mogao napraviti za ove pare...“, a četvrti se, posle svih čuda, čude zbog Kustine odluke da kroz mokrogorski kamenjar i rastinje prokopava put za skijašku stazu, da pravi fabriku vode, da sagradi put do Mitrovca i Tare...
- Nema šta, Kusta rešio da ovde napravi Ameriku. Neka ga, nek radi, ali valjalo bi mu jedno da se malo podšiša i uredi, zbog ovog stranog sveta što dolazi. Pomisliće ljudi svašta kad ga vide - više u zbilji kaže Mokrogorac Sreten Milekić.
Uzvraćajući ljubav Mokrogorcima, Kusturica ih je svojevremeno pozvao da budu prvi posetioci prve mokrogoprske premijere filma „Život je čudo“.
- Sećam se kad je Kusta pre pet godina došao u Mokru Goru i kad je dole u crkvenom domu bio onaj izbor statista. Ja ost'o bez posla u fabrici, a Kusta mi, lafčina jedna, platio 20 maraka po danu da na snimanju filma bežim ispred muslimana. Gledo sam i film i bogme sve je bilo dobro. Jedino što me posle neki novinar zajeb'o i napiso da sam prvi put bio u bioskopu. A ja bio jednom i u vojsci - priznaje Sreten.
Ovih dana, brdo Mećavnik je pod snegom, Kusta je negde u Južnoj Americi sa Maradonom ali, opet, restoran i poslastičarnica u Drvenom gradu su puni gostiju sa digitalnim fotoapratima...