|
Kad sam onomad, o Svetom Trifunu 2005. godine, putovao po Kosovu i Metohiji prateći predsednika Borisa Tadića, u grupi za obezbeđenje bio je i jedan rumeni ruski pukovnik, simpatičan
čovek, s kojim sam se sprijateljio. Kada smo prispeli u Carsku lavru Visoke Dečane, taj moj Rus se silno uzbudio: tu je, reče mi, godinama, a nije znao da ovako nešto postoji?! Kada je
čuo pojanje monaškog hora i molitvu vladike Dionisija, igumana dečanskog, u kojoj je spomenuo i predsednika Tadića, i patrijarha Pavla, i vladiku Artemija, i sve dobre ljude pod kapom nebeskom, svejedno koje vere, grunule su mu suze. Kapale su mu po grudima, slivajući se na kivot svetog kralja Stefana Dečanskog. Ni moje kolege iz inostranstva, i ne znajući gde su, nisu mogle da se priberu pred onom lepotom i onolikom duhovnošću.
Tako mi je zapala dužnost da im ispričam nešto o jednom od najlepših srpskih srednjovekovnih manastira, mada ni sam nisam znao mnogo. Zato sam povest doterao po meri sopstvenog neznanja, a sada je prepričavam po varljivom sećanju.
Slobodan Marković, boem upamćen po pseudonimu Libero Markoni, bio je jedan od najvećih srpskih pesnika i prevodilaca! Bibliografija mu broji više od šezdeset naslova; uz to, jedini je kome su ruski akademici-jezikoslovci priznali da su mu prepevi Jesenjina i Majakovskog na srpski
često bili bolji od originala. Sa engleskog je prepevao Jejtsa, ali oni tamo su isuviše oholi da bi mu priznali poznavanje jezika, kao i nedikučivih dubina duše, tananih niti soneta, i poezije uopšte.
Slobodanovo čuveno “Putovanja grešnog Elefterija”, prvi je posleratni putopis po manastirima Srbije i Atosa. Samo što se nije zamonašio, što bi se svakako i dogodilo da su ga najurili iz Partije, kako mu je strogo zaprećeno. Ali, utro je put kojim se danas
često i rado ide.
Krajem osamdesetih, Libero je, naslućujući skori odlazak, ostavio supruzi i nekolicini prijatelja amanet da ga, kada za to dođe vreme, sahrane u Carskoj lavri Visokih Dečana. Vladika je dao pristanak, a monasi su upoznati, rekao je.
Umro je 1990. od posledica gotovo bezazlene nezgode: pao je niza stepenice pred svojim ateljeom, na
ćuviku solitera poviše Južnog bulevara: sahranjen je u Aleji velikana, na beogradskom Novom groblju, uz Miloša Crnjanskog…
– U čemu je poenta priče? – uputao je zbunjeni Francuz, dok se “polkovnik” zamišljeno smeškao.
– I kod nas se uvek poštuje poslednja volja, ali da je Libero sahranjen ovde, i posle svega što se s Kosovom i Metohijom zbilo, ko bi mu, osim kaluđera, ikada došao na grob? – odgovorio sam mu pitanjem.
Nije znao odgovor. Ili ga je, onako posramljen, prećutao.
O Visokim Dečanima zna se sve, sramota je da čitaocu solim pamet. Manastir je u popisu svetske kulturne baštine: o njegovoj lepoti i značaju upoznat je ceo svet (bar onaj umniji deo), ali ne i “komšije” Albanci. Zato ovu priču nastavljam drugim pravcem.
Stražu na ulazu i oko manastira držali su Italijani: neki od tih vojnika, do tada rimokatolika, pristupili su,
čista srca i bistre svesti, pravoslavlju. Možda su, daruj Bože, još onde? Jer, kad kaluđerima ustreba nešto iz grada, Italijani skoknu svojim oklopnim transporterom i kupe. Kad nekom iz manastira zapadne da putuje, ne može ni da priviri izvan zidina bez njihove pratnje i obezbeđenja. I kad im ko dolazi, isto je.
Ovo spominjem jer sam svojevremeno video staru, crno-belu fotografiju, snimljenu početkom prošlog veka. Na njoj su, pred manastirskom kapijom, grupa konjanika i fijaker. A izgledala je kao i svaka druga: prastari foto-dokument iz nečije kolekcije… Ali, nedavno, tražeći po Internetu još informacija o Visokim Dečanima, ponovo sam pronašao tu fotografiju: postavljena je na sajt manastira, gotovo da sam se obradovao. Privukao me je potpis. Pisalo je, otprilike: turski nizami (konjanici) koji obezbeđuju siguran put gostima manastira Dečani. Kao i Italijani danas?!
Da li se istorija ponavlja, ili se nikada nije ni prekidala?
|
